Наша књижевност

520

делу у ренесанси. Колендићево дубоко познавање многих питања из наше културне прошлости, која би без њега остала неодгонетнута, и овде је дошло до израза.

Божидар Ковачевић дао је, поред осталих прилога, и монографију о односима Доситеја с Иваном Југовићем, његовим наследником у министарству просвете, који је као аустриски конфидент и аустрофил вршио значајан утицај на Карађорђа, Младена Миловановића и друге прваке устанка.

Др Мита Костић даје занимљиву студију на основу архивске грађе „Доситејеви пријатељи у Бечу год. 1771—1776“: сем тога открива још једног руског учитеља међу Србима у ХУШ веку. То је Симон Тодорски, лошнији епископ Пскова и Нарве, који је као млад човек год. 1737 и 1738 провео годину и по дана у грчко-српској школи у Београду.

Др Драгољуб Павловић даје нове податке о револуционарном покушају Марина Држића у год. 1566, којим је желео да помоћу фиорентинске интервенције обори племићку владавину у Дубровнику.

Ђорђе Радојичић у низу радова испитује средњовековну српску књижевност. Међу њима је несумњиво најзначајније његове расправе о ролословима и о Цамблаку, поводом чланка Емила Турдеану о Цамблаку, објављеног у Кеуџе дех ебшаез зјауег (ХХП-1946, с. 46—81).

Др Исидора Секулић у свом огледу „О превођењу уопште“ између осталога показује како, нарочито у епским и драмским стиховима, „прозно јасна и прозно јака експресија, унесена на правоме месту у стих, носи често — и баш код највећих песника — климакс поезије, решава главни задатак језичкога израза и доприноси пуноме ефекту у датом случају.“

Др Перо Слијепчевић у свом раду „О Лучи Микрокозма као одблеску живота“, пошто је прво утврдио кад је „Луча“ постала (између 10 марта и 20 априла 1845) и кад је штампана и објављена, излаже „како се Његош пелог живота враћао на две основне теме: синтезу српске историје и синтезу свога погледа на свет“, па затим наводи поједине фазе и поетске мотиве кроз које је „кроз петнаест од-

Књижевност

носно седамнаест година постепено израстао спев „Луча“ и спев „Горски вијенац“. Аналишући лик Бога и Сатане у „Лучи“, писац закључује да је „оригиналност Његошевог Сатане —- јединствена у целокупној светској књижевности“.

Поред ових радова, које смо више навели као пример да се види отприлике у коме се правцу креће делатност овога Института, историчар књижевности и читалац који се запима за нашу културну прошлост наћи ће обиље података о српској књижевности у рубрици посвећеној овом Институту.

У извештају Археолошког института такође је саопштено неколико ралова који су у ближој вези с нашом књижевношћу и културом. Такво је саопштење Ђ. Радојичића који по једном досад незапаженом натпису у манастиру ЈБубостињи констатује да је живописац ЈЉубостиње Макарије, по свој прилици брат онога који је радио у цркви светог Андрије на реци Тресци. Лазар Мирковић, говорећи о манастиру Бођанима, говоре о Жефаровићу којим се завршавају стари зоографи, а почињу модерни сликари ХУШ века. Такође су интересантни предавање Светозара Радојчића „Најстарија српска уметност“ ни „Опис рукописа манастира Дечана“ од Л. Мирковића.

Византолошки институт саопштава извод врло важне расправе дра Милана Будимира „Порфирогенит и наша народна традиција“. Будимир критички разматра познату легенду о две сестре и петорици браће, првим хрватским досељеницима на Балкан, и показује како је Порфирогенит ту легенду позајмио их Херодота, применивши је на Хрвате.

У Историском институту има неколико расправа и прилога који могу занимати и нестручњаке. То су синтетична предавања Душана Перовића „О питању периодизације српске историје“ и „О задацима наше историске науке на проучавању српског устанка од 1804“, реферат Н. Вуча „Друштвено-економски односи у Србији од 1830—1870 године“, а од расправа које говоре о појединим пи-

тањима „Јосиф 1 и Срби“ од дра

Мите Костића и „Како су Турци звали Београд“ од дра Фехима Барјак-