Наша књижевност

Бушатлијом као историски документ“. Шкеровић је, наиме, у београдском Државном архиву нашао рукопис једне песме о црногорским бојевима из год. 1796 са скадарским везиром; аналишући ту песму, у којој недостаје један део, он закључује да јој је писац свакако неко свештено лице из првобитне Прне Горе, можда из Ријечке нахије, а песма да је писана за живота гувернадура Јока Радоњића, преминулог год. 1802, који се у песми понајвише слави. Шкеровић се домишља да се аутор.песме по свој прилици доцније с неком групом прногорских досељеника преселио у Србију и да је ту његова песма преписивана и читана, па на крају закључује да је ова песма „важан савремени историски документ-сведочанство савременика, можда и учесника у значајним победама Црне Горе од јула до септембра 1796 године“. Чланак Н. Шкеровића свакако ће бити од користи, нарочито његова разматрања црногорских људи и прилика на крају ХУШ и почетку Х1Х века. Што се тиче аутора несме, види ближе у књизи „Из прошлости“, СКЗ, св. 308, стр. 13—14.

(сем чланака и расправа, часопис је за добру трећину испуњен приказима наше и стране историске и њој блиске литературе, те даје широку слику научног рада на нашој историји у нас и на страни. Водећи рачуна о актуелности, часопис приказује између осталога, и ратна дневнике (Дедијер, Драгојло Дудић, Миндеровић итд.), а такође и успомене из логора.

Спретно и актуелно уређен, „Историски часопис“ је несумњив принос нашој науци. Часопис ургђује одбор у коме су М. Будимир, Н. Вучо, В. Новак, Г. Острогорски, Ј. Радонић, Ж. Сечански и Ј. Тадић, а одговорни му је уредник В. Но-

вак. Бле

„ЂУРА ЈАКШИЋ НА БЕЧКОЈ АКАДЕМИЈИ"

Музеј града Београда откупио је пре две године (од Мила Павловића, проф. у пензији) педесет писама Ђуре Јакшића Ђорђу Поповићу Да-

вичару, који је био Јакшићев искрењ нријатељ и помагач у много махова. Готово сва ова писма, сем два, Павловић је недовољно критично објавио г. 1893 у своме „Гласнику за забаву и науку , св. 1—9.

Сад је чиновник поменутог Музеја М. Коларић на основу ових и других писама Јакшићевих и познате му литературе објавио у „Музејима“ бр. 3—4 за 1949 један врло интересантан напис у коме су прикупљени сви подаци о Јакшићевом учењу у бечкој сликарској академији од октобра 1861 до јула 1862 године.

Мако је то врло кратак период Јакшићева живота, он је врло значајан за познавање његове биографије, личности и рада. Пошто се оженио јуна 1861 Христином-Тином, кћерју пожаревачкога учитеља Симе Николића (јунак његове припо-

ветке · „Чика-Тима“), Јакшић је по–

моћу очевом и с хонорарима које је добијао од Ђорђа Поповића, уредника „Данице“, за своје књижевне радове, проживео у Бечу девет-десет месеци за које се време усавршавао у сликарству, а и на књижевности врло вредно радно (између осталога, тада је писао и „Сеобу Србаља“).

Коларић је врло пажљиво прнбрао и довео у везу све податке из писама и друге детаље које је могао наћи и тако осветлио тај период Јакшићева живота, а такође је унеколико захватио н време пред. његов одлазак у Беч. Доста је добро дат и уводни поглед на Јакшићев начин сликања. Оно што смета у овој студији, то је извесна теле– графска брзина излагања у неким деловима њеним ни сухоћа- причања. Да је дата атмосфера и извесна топлина, ова студија би се приближила есеју, јер на то наводи сам материјал, а тиме би несумњиво добили и писац и читаоци. Утисак такође ремете извесна наивност "и наглост у закључцима, недовољно књижеван стил и други трагови невештине у писању. (ЈЉ. Ненадовић, који је био добар начелник и заменик министра просвете, овде је испао неозбиљан, непоуздањ, превртљив само зато што увек није