Наша књижевност

услед + аб адвиу једана

постављао Јакшића где је Јакшић желео. На једном месту Ненадовић се назива чак „фамозним !) — Наравио то су ситне омашке и оне не могу битно утицати на оцену ове студије М. Коларића која је својим -тезултатима користан прилог позна-

ЧИТУЉА

вању Б. Јакшића; стога ми на њу и обравамо пажњу читалаца, а нисцу препоручујемо да продужи сабирање и сређивање грађе и о другим периодима Јакшићева живота.

Б. Д.

Јо

СМРТ НИКА ЂИВАНОВИЋА

У Дубровнику је недавно умро (11 септембра) Нико Ђивановић, један од скромних, али врло корисних радника на културној историји старога Дубровника. Рођен 1876, он је цео свој век провео у свом родном месту, испитујући богате архиве и библиотеке по манастирима,

црквама и приватним кућама нантене

риторији некадашње дубровачке републике. По себи се разуме да је такође проучавао и главно врело за прошлост, Државни архив у Дубровнику. Његово интересовање захватало је многе научне области, као што се види из стотину и више чланака и расправица које је објављивао понајвише по дубровачким и приморским _ листовима и часописима

из области археологије, историје _

дубровачких цркава и манастира, књижевне прошлости, историје музике и сликарства, лруштвене и политичке историје итд. Ма да сав у ситним појединостима,“ тај његов рад је солидан принос нашој науци, «јер су његови чланци по забаченим провинциским дневницима по онома

што саопштавају имали вредност пра-.

вих учених расправа. Тако је између осталога обрадио низ података о Ивану . Гундулићу, његовим синовима и другим знаменитим људима из рода Гундулића, о Руђеру Бошковићу, његовој мајци и сестри итд.

Такође се међу његовим чланцима истиче онај у алманаху „Братство“ ХУШ, 1924, у коме даје о св. Сави два прилога из старе дубровачке књижевности, па расправа „Штампари у старом Дубровнику“ у календару „Дубровачки забавник“ за 1928.

Нико Ђивановић сарађивао је понајвише у дубровачким листовима „Народна _ свијест“, „Дубровник“, „Југословен“, „Народ“, „Дубровачки лист“, „Срђ“, сплитском „Новом добу“, „Смотри далматинској“, „Гласнику скопског научног друштва“, и његови су драгоцени прилози остали у тим и многим другим публикацијама до којих се тешко долази.

Једна збирка његових сабраних списа очувала би успомену на јелног вредног и честитог истраживача, а за нашу културну историју била би добитак. Честит као човек, искрени присталица братства и јединства наших народа и слоге Хрвата и Срба, Ђивановић је целога свога века носио у себи ону старинску дубровачку питомост. Сви који су били у везама с њим, сећаће се са захвалношћу његових услуга; он је био спреман да несебично помогне истраживањима свакога који би му се обратио и та његова помоћ била је увек широкогруда. Бенке