Наша књижевност

336

ослабљен као пропозиција и фраза. У оригиналу стоји — карактеришући моћ и гордост, чак и претње чувеног града-републике у раном Средњем веку — стоји да Фиренца „над копном и морем бије крилима“, дакле је метафора о лету још спецификована с обзиром на политичку и културну надмоћ тадашње Фиренце. Наравно, није била у питању тешкоћа буквалнога превода, него бриге за наредну риму, (стижу — грижу; лијеће — креће). Али критика би морала казати оно што смо горе полвукли: метафоричко и конкретно простирање израза у одређено историско доба и у стилу одређенога писца — то није категорички чувано и очувано. Тешкоће јесу разноврсне и велике. Ипак, када год сравните два превода истога дела, ви налазите да је један преводилац; био у стању боље да савлађује тешкоће, имао више књижевничкога или песничкога дара, имао бољу технику. И зато, поред свих тешкоћа и услова, новија су времена дала — ја остајем у овој прилици на преводима стихова — дала су огромне количине рада и замашне домете квалитета. Али мука од мука не престаје, ретко ко да до водене виле стигне водени вилењак.

Стихови су вештачки говор, артизам у говору; а човек, и кад се роди са моћју да даровито говори, он даровито говори прозу. Даровит говор, то је, по природи ствари, проза; сила и лепота говора, по природи ствари, садржи се у енергијама и квалитетима прозе. Добро фразирање у стиховима, то је заједничка мајсторија прозе и стиха, Стихови, то је особит писан говор, или рецитовано читан говор; то је вештачки врло чујно уритмован текст, дакле пригодан, свечан, уметнички знатно прерађен говор. Али како је проза у језику примарна, без ње нема никакве уметности говора, ни снаге говора. Проза је свугде, и без ње, њених елемената, нема никакве уметности говора ни писања. Она је у стиховима, присутна, и што јачи песник и песма, сарадња прознога елемента утолико конгениалнија. У томе лежи велики проблем доброга фразирања и у оригиналним стиховима и у преводу, и о томе ће, ево, бити речи. Унесите се врло пажљиво у стихове некога великога драмскога или епскога песника — оних који су кроз стихове казивали јаке емоције и крупне истине — и ви ћете наћи да је врховно и главно, посред стихова, Казано једноставношћу и јасноћом прозе, стилом прозе, фразом прозе, симболске прозе, зко тако треба. Врховне констатације, климакси у псезији морају бити речени говорном фразом, природном фразом, тако да кажем: човечном фразом. Људевно мораш казати и мисао и осећај, ако ће одмах И свом снагом деловати и на чула и на дух. Језик уметнич= кога израза мора деловати и чулно и интелектуално. У књижевности, теорија логике је уједно теорија језика. А логика и језик, у уметничком изразу, траже да на врхунцу истицања мисли или емоције дође једноставан и јак израз, израз у којем сарађују проза и стих, елемент прозе у стиху. Сетимо се стихова Леди Макбет (Шекспирова трагедија Макбетј кад се реши на убиство Данкана:

меримо пе бре цара гаиниргориаинанаиндгорененљи

“

лак ривимаину

одбити дира

| ; ђ