Наша књижевност

упутству писало неко лице из његове околине, јер ове мисли и речи, упућене далматинским италијанашима и присталицама млетачке странке на Приморју, у сличном облику мо-кемо наћи и у другим Његошевим писмима и прогласима. Штета је што „Дурковић није ове речи упоредио са другим Његошевим изјавама; тада „би веза између овога дописа и Његошевога држања у год. 1848-0Ј би"ла читаоцима још јаснија.

Др Љубомир Дурковић је као и'страживач и скупљач један од највреднијих научних радника у нас. У том правцу он је учинио лепих услуга историји наше књижевности и културе. (Недавно, у „Летопису“, он је, на пример, објавио, досад непознату Његошеву песму — посвету Пушкину која је првобитно била намењена „Огледалу српском“, па доцније замењена другом, бољом песмом.) Али Дурковић нема довољно стила и вештине списатељске; зато "су његове расправе често боље по подацима и материјалу који доносе, него по форми и обради. И ова је његова расправа страдала због те

"његове невештине; има у њој пасуса

који су сасвим ђачки и наивни и који опомињу на времена Панте Срећковића. Откуд му, и шта ће му, на пример, израз „Његошевци“ за становнике Црне Горе и околних крајева под утицајем Цетиња»

Б. К.

МАКЕДОНСКИ ШТАМПАРИ и ШТАМПАРИЈЕ У ПРВОЈ ПОЛОвини ДЕВЕТНАЕСТОГ БЗЕКА

Професор скопскога универзитета, др Харалампије Поленаковић штампао је у засебној брошури своју расправу „Македонските печатари и печатници во првата половина на ХЕХ век“, пре тога објављену у 0младинском часопису „Иднина“ (Будућност), „списаније за литература и уметност“ (год. Ц, бр. 1).

Поленаковић се најпре у уводу своје врло занимљиве и стилски добро компоноване расправе осврће на наше штампаре средњега века, пореклом Македонце. То је, најпре, онај „Јаков од Камена Река“, села које је некад постојало у Осоговском Пољу,

и који је неко време око 1566 год., радио у млетачкој штампарији Вуковића (не Вучковића! — како, свакако погрешком штампара стоји у овој расправи), и чије ће се књиге продавати у првој македонској, а ваљда и југословенској књижари Кара-Трифуновој у Скопљу. 5

Поленаковић помиње и Македонце штампаре у Влашкој; њима је могао додати, наравно под знаком пи-

„тања, још неколико „презимена која

изгледају да су македонскога порекла, а која помињу библиографије румунских и грчких књига. (Вид. Легранову ·ВабНоспарће. ћеПептаие ди ХуШе. чтесје, Бијану-Ходоша румунску библиографију, а такође и чланак Радослава Грујића „Српске књиге у старој румунској библиографији“, СК Гласник ХХ., с. 66, ђе

Поленаковић, затим, у уводу наводи, додуше узгред и резервисано, да су старе југословенске штампарије биле — путујуће. „Стари су штампари ходили из места у место мн печатали књиге. Кад би у неком манастиру отштампали једну књигу, 0ни би паковали штампарију и ишли у други манастир да тамо штампају неку књигу... На такав се начин објашњавају многобројне штампарије... у Горажди, Рујну, Грачаници и Милешеви“... Дали ће бити баш такоз Несумњиво је да има неколико случајева који указују да су се слова у једној штампарији можда радила доцније.по старим матрицама неке раније штампарије или резала у дрвету по неком ранијем узору; тако исто се може утврдити да је штампарска вештина пресађивана из Србије у румунске земље, али се те појаве не могу уопштавати и тумачити сеобом из манастира у манастир, јер се књиге појединих манастирских штампарија. јасно разликују по типу наслова. м многим детаљима израде, Старе српске штампарије нису биле лутајуће, него стадне официне које се само због тешких прилика у којима је живео српски народ нису могле дуже одржати. . а

Поленаковић међу. старим српским

штампаријама помиње и штампари-

ју у манастиру Прохора Пчињскога у близини Врања, Он очевидно мисли на „бакарну штампу“, тј. на