Наша књижевност

Хроника

плочи резане иконе, молитве или слике манастира, које би калуђери у појединим манастирима отискивали на хартији и продавали у корист свога манастира. Такве су бакарне (некад и дрвене) плоче имали многи наши манастири у аустриском царству, а неки и по нашим земљама под Турцима, али се то ипак не може назвати штампаријом. Чак ни бакарна печатница Захарије Орфелина, у којој је он резањем целих страна припремио и издао једну или две књижице као канцелиста митрополије у Сремским Карловцима, тешко би се могла сматрати штампаритом, као ни Жефаровићеви покушаји (буквар, Стематографија).

После увода, долазе одељци о првим двема македонским штампаријама. Реч је, најпре, о солунском штампару, синајском архимандриту, папа-Теодосију, који је штампао „Утјешеније грјешним“ Кирила Пејчиновића и написао му предговор. Насупрот бугарској тези, Поленаковић правилно констатује да је Теодосије био из Дојрана, одакле и Жефаровић, дакле Македонац, и да се још у Дојрану, где је живела Жефаровићева родбина, могао инспирисати примером Жефаровићевим. Поленаковић врло згодно доводи у везу књижевни рад македонских и српских калуђера на Синајској Гори са националним буђењем Теодосијевим који се тамо бавио дуже време.

Теодосије је почео свој штампарски рад око год. 1838 у Солуну. После три отштампане књиге штампарија је почетком 1840 или крајем 1839 изгорела, па обновљена, и опет страдала у једном од честих солунских пожара. Колико је досад утврђено, Теодосијева штампарија печатала је пет књига, од којих су нарочито занимљиве „Служеније јеврејско“, зато што има списак претплатвика, и, наравно, Пејчиновићево „Утјешеније грјешним“. Претплатници су сви из Македоније; из Србије заступљени су само Врање и оближње село Бунишевце, а из Бугарске нема ниједног пренумеранта! Највише је претплатника из Велеса, као најјачег средишта македонскога грађанства које се тада почело будити

.7%

99'

и формирати. (Занимљиво је да је међу њима и један Абрашевић).

Друга је штампарија учитеља („даскала“) Камче у селу Ваташи крај Кавадара. П. Колендић у својој расправи о тој штампарији („Вести за печатницата во македонското село Ваташа“, Нов ден, 1948, бр. 10, с. 43—49) дефинитивно је рашчистио ово питање, саопштавајући архивску грађу из које се види како су слова купљена 1847 г. У Београду. Али, по свему судећи, на тој куповини је и остало и како материјаљ није био довољан, књиге се нису могле штампати без осталог алата. Поленаковић на основу неких чињеница наводи предање (на које се, узгред буди речено, често ослања!) да је Камча, после пожара солунске Теодосијеве штампарије, пренео за0стали материјал у Ваташу и додавши томе набављена слова из Београда, ипак можда „напечатил некони ситни работи“, али да су га старост и разне препреке, можда и смрт, ускоро зауставили у том раду. Међутим, Поленаковићево истраживање није открило ниједну књигу, таблицу, лист, штампане у овој штампарији, па ће пре бити да се покушај организовања ове штампарије зауставио на куповини слова у Београду.

Убрзо после тога, у Солуну оснива штампарију Македонац Киријак Држиловић, који штампа додуше грчким словима, али на македонском језику, у јениџе-вардарском говору, један превод јеванђеља год. 1852. Његов рад припада већ другој половини прошлога века...

Харалампије Поленаковић, који је својим ранијим радовима о Кирилу Пејчиновићу и још неким својим расправама дао корисне прилоге културној и књижевној историји „македонској, и овом расправом заслужи“ ће признање свих које интересује прошлост Јужних Словена. Он је у њој рељефно изнео све тешкоће кроз које је пролазило буђење Македоније и његова слика онога времена, тумачење друштвених прилика и појава, заслужују да ова његова расправа нађе пажљиве читаоце не само међу Македонцима, него и у другим нашим републикама. Уверени смо да ће његове расправе наићи на одзив и интересовање, јер живо, сли-