Наша књижевност

ДРОМ И А а ПР РМ о И

24 Књижевност

Бошко. Овде је јутрос нешто суморно. (Врати се за сто и пије чај.) Никад нисам волео да се праштам. Сећам се, кад је требало после празника или после великог распуста до пођем у Београд, увек сам читав онај дан уочи поласка с неком нелагодношћу помишљао на тренутак праштање... Мама, ја бих волео да се лепо, ведро поздравимо... Нисмо слушали радио. Сад су ударили у неке маршеве... и патриотске декламације... а никако отворено да кажу...

Живан. (Сељак, мобилисан као наредник, биће да му је близу шездесет година. Уђе брзо преко терасе. Задихан. Стане крај врата.) Доктор! Је ли ту гостон докторг

Стана. Овде је. Шта се десило»

Живан. Зове га управник. Јутрос је почео рат.

Стана. Рат»!

Бошко. (Устао. Гледа нетремице у Живана.) Шта говориш>

Живан. Напали. Сад бомбардују Београд.

Бошко. (Прибира се.) Уђи тамо у собу. Доктор спава. Пробуди га. (Живан оде у собу.) Дакле, најзад... време је да ја пођем. Сад не смемо губити равнотежу. И ми на фронту, и ви овде у позадини, — сви морамо бити чврсти, непоколебљиви. (Пође коферу.)

Стана. Да... причекај... оцу треба јавити... одмах... самс тренутак. (Изјури преко терасе.)

Бошко. (Прикачи ранац, Метне капу на главу. Узима кофер. Онда га спусти. Стоји поред кофера, скида капу и преврће је у рукама.)

Петровић. (Долази, за њим Стана.) Полазиш, а2 Е, па нека ти је са срећом. Брани отаџбину, а ако...

Д-р Илић. (Брзо изиђе, за њим Живан. У пролазу, узбуђено.) Рат. Бомбардују.

Петровић. Рат... Друкчије није ни могло... Бомбардују. Проклети да су! Туци их, сине, не жали! Зликовци! Иди! (Загрли Бошка.)

Потпуковник. (Обучен за пут, улази журно.) Господине Петровићу, ноћас је стигао телеграм којим сте одређени да примите дужност команданта места. Ја одлазим. Ово је важан саобрзћајни чвор који зах...

Петровић. Дужност команданта места2

Потпуковник. Да, господине Петровићу.

Петровић. Да примим вашу дужностр Ви одлазите2 (Ослободи се збуњености.) Куда... ако смем да питам>

Потпуковник. Не знам. Имам наређење да се јавим Врховној команди.

Петровић. Путујете одмах»

Потпуковник, Одмах. Чека ме аутомобил.

Петровић. Разумео сам наређење, господине потпуковниче.

Потпуковник. Ађутант вас чека у канцеларији. Молим вас, рат је почео... Шта да радимо» (Салутира.) Збогом, господине Петровићу.