Наша књижевност

7

96

дела Доситеј у Хопову Тих. Остојића, прикупљала грађу за историју дечје и омладинске књижевности у Војводини.

Ликовна секција забележила је видне резултате. Она је сакупила обиман материјал о сликару Стевану Алексићу, извршила попис дела војвођанских сликара који се налазе ван Војводине, организовала превођење расправе Иштвана Беркесија О темишварским уметницима и Јоахима Милоја Да ли је Константин Данијел Србин или Румун. Она је такође организовала изложбу слика Ђуре Јакшића, Уроша Предића и Паје Јовановића, војвођанских сликара и дала иницијативу за формирање Музеја за примењену уметност.

Издавачка делатност Матице стално расте. Она је 1946 издала 15 књи-

ПРЕГЛЕД КЊИГА

Књижевност

га, 1947 29 књига, 1948 38 књига а 1949 40 књига. Библиотека Матице српске постала је централна библиетека у Војводини. Она данас располаже са око 300.000 књига.

У плодној дискусији о свима секторима делатности дато је низ сугестија за будућу делатност Матице и критички осмотрен њен досадашњи рад.

На скупштини су потом, уместо Слободана Јовановића и Бранка Лазаревића, који су се компромитовали својим држањем, изабрана два-нова почасна члана: Иво Андрић, претседник Савеза књижевника, и Јован Поповић, главни уредник „Књижевних новина“. На крају је изабрана нова управа у коју су ушли: д-р Милан Петровић, Живан Милисавац, Светислав Марић и Ђурица Јојкић.

К. Ћ.

„ЊЕГОШЕВА ДРЖАВА И ВОЈВОДИНА“

Др Љубомир Дурковић, који се за последњих дванаест година интенсивно бави проучавањем Његоша, његових дела и Црне Горе његова времена, те је досад објавио више расправа и чланака о појединим догађајима и питањима у вези с Његошем (докторска дисертација о Његошу на пољском у Варшави, 1938; Његошева Црна Гора и Пољаци, 1939; Његошев највећи сан, 1946; Његош и питање архијерејског благослова за Вуков превод Новог завета, 1947; Његош и Бранко, 1947; Прилози стогодишњици Горског вијенца, 1947; Његошева посвета Пушкину Огледала српског, 1949), објавио је недавно једну популарно писану, а због података врло занимљиву расправу у којој расправља о односу Његоша и Црногораца према српском покрету у Војводини У годинама 1848-ој и четрдесет деветој. Пошто је најпре констатовао да Његошева држава није, додуше, имала утврђене политичке границе према Турској, јер међународно није признавана као држава, него као

одметнути део турске царевине, Дурковић правилно сматра да је у накнаду за то имала духовне границе које су биле много шире него оно неколико нахија и племена под непосредном владом Цетиња. То су крајеви, у којима је наш народни дух „нагињао ка Цетињу : Црна Гора, бокељско Приморје, Брда, део Рашке (Новопазарскога санџака) и погранична херцеговачка племена. Кад је дошла 1848 година, Његош се надао да ће се извесне области нашега народа ослободити. Његова највећа тежња и сан били су пробој и очишћење од Турака и њихове власти онога коридора који је раздвајао Црну Гору од Србије, а спајао тада турске покрајине Босну и Херцеговину са Македонијом. У исто време он је будно пратио све појава нашега народнога живота, па и револуционарно врење које је настало у многим крајевима аустрискога царства, особито у онима које су насељавали Јужни Словени. Природно је, дакле, што га је врло интересовао и српски покрет у Војводини у то доба, и док у Боки, области бивше

«