Наша књижевност

л 12 - Књижевност

Ранковић је у своме књижевном делу показао велику наклоност према психолошкој анализи душевних стања описаних личности. Та његова наклоност је имала својих лепих квалитета, но с друге стране и слабости у књижевном остваривању и обликовању. Он је лако упадао у психологизирања. Кад не успе да прикаже душевне кризе својих јунака, он их конструише патетичним, реторичким, мало литерарним језиком. Чим његов јунак узбуђено живи у себи, у својим мислима и осећањима, у кризама срца и грижи савести, ту је груба декламација која се изводи у испрекиданим бомбастим реченицама. Кад ври у глави рој мисли, нејасних, тамних, црних, Ранковић би хтео да оне заиста и на хартији буду. као рој, да се иза њих види афективно унутрашње стање узбуђености или делиријум његовог јунака. Станка кад полази да изда Ђурицу преживљава тешку душевну кризу, Хаос узаврелих осећања и мисли избезумљене жене, Ранковић је хтео да извуче јаким, емотивним, потцртаним речима. Ту у таквим описима Ранковић упада у књишкост која није боља литература и која не доприноси доживљеном психолошком сликању мнутрашњег живота личности.

То се показало и на завршетку романа када Ранковић описује Ђуричино стрељање. Ту начин његовог излагања процедуре пред стрељање. потсећа на новинарске извештаје о последњим часовима осуђеног на смрт. Само припремање осуђеника на смрт за стрељање имало је нечег дивљачког. Њега су кљукали храном и пићем, с њиме су нијанчили жандарми који ће га стрељати, обилазио га је свештеник, а гомили радозналог света приређивана је као нека циркуска тачка убијање осуђеника јавно, Ранковић је добијао матери: јала из новинарских извештаја о држању осуђеника пред смрт, уочио је мизерију те процедуре у којој злогласни разбојници постану лутке за емоционалне забаве, али је остао у патетичном стилу некадашње новинарске репортаже.

Ранковић кад психологизира по мало скрене у мистицизам кал зле слутње и мрачна предосећања сконцентрише у нешто необјашњиво и недокучиво које он опише неодређеним појмовима са „то је оно“. То оно садржи нешто што је судбинско, нешто што личности у делима Светолика Ранковића предосећају да се мора догодити, То живи у њиховој потсвести као неко претсказање које их неизбежно води слому или катастрофи. Иначе, мистично религиозних предрасуда ни теолошких проповеди и моралисања нема у овом роману. Има извесне идеализације свештеника који се појављује кад је Ђурица у великој. душевној кризи и њега Ранковић приказује као милосрдног самарићанског душебрижника. И он је каои Ранковић пришао Ђурици не као разбојнику, већ као посрнулом човеку. Али Ранковић није ту узео религију да откупљује Ђуричине грехе, ма да се свештеник у оној трагикомедији припрема пред стрељање појављује као светла личност која Ђурици доноси покајање за учињена недела. Ипак интервенције и појаве свештеника су епизодне у роману, а Ранковић је могао као верски каноник на дуго и на ши-

иу аи

и

=

4 НЕ Јун |"

Г |

о евиу пина