Наша књижевност

Светолик Ранковић А 13

роко упуштати се у преобраћање душе разбојника пред крстом на последњем смртном часу. Што то није чинио, то је извесно због тога што су код Ранковића била јака реалистичка осећања стварности, што је знао да би упуштањем у то ишао у измишљања, хиперболисања, фантастичност, а он је у свом књижевном раду имао разумне реалистичне мере. |

“ Сељак у роману „Горски цар“ није идеализиран. Пре би се могло рећи да је унеколико и оцрњен, приказан само са ружне стране. Он је ту у дослуху са разбојницима, амишан на новац, превртљив, спреман на све да дође до удела у пљачци и до учешћа у радњама којима се наноси штета онима према коме је завидан. Нема ту свесних и јаких карактера. Нема разборитих и паметних људи. Над сељацима је у роману као над бесвесним стадом готово натприродна памет опаког старца Вује који све њихове животе држи на длану и према коме се они односе као према некој недокучној и чаробној сили, неком неуобичајеном чуду од памети. Вујо је инкарнација лукавства, подлости, препредености и нечовечности. Веселиновић је у сељаку видео све лепо и светло, Ранковић у овом роману само ружно, ниско и ропско. |

Ранковић није био писац брижљив у стилу и композицији као Лаза Лазаревић. И он је писао на душак, стихиски. Због тога су видне несразмере у књижевној вредности код појединих делова у овом роману. Због тога је оно што претставља заплет у романси“ јерској фабули, оно одвајање Ђурице од Вује и Станке, оно његово подавање лумпачком животу остало мутно, психолошки неосветљено и немотивисано нарочито у приказу односа Ђурице и Станке, а У књижевној обради у приличном паду у фељтонску литературу. Но високи квалитет реалистичког романсијерског рада Светолика Ранковића налази се у поступку развијања личности Ђурице, у приказивању његовог животног пута и унутрашњег доживљавања његовог бесмисленог и нечовечног живота. Ранковић је успео да осветли пропадање човека који се одао хајдучији и то да га осветли у реалистички верно описаним условима који су диктирали неизбежност тога пропадања. Интерес који је Ранковић показао за оно што је људско у Ђурици, што се буни против његових поступака, што беспомоћно тежи да се уздигне из крви, злочина, живота дивље звери је потврда о реалистичкој снази Ранковића, о снази његовог удубљивања у сложену проблематику човека.

Лепи су описи природе, пејсажа и атмосфере у природи у овом роману Светолика Ранковића. Роман „Горски цар“ отворио му је могућности да књижевно изрази своја задовољства и расположења у природи, јер се највећи део акције романа догађа у шуми. Шума код Ранковића који је иначе на другој страни када је приказивао судбине људи исмевао горка песимистичка осећања, није туробна, мрачна, нити је нека недокучива тајанственост, мистерија, ма да је у радњи романа крила разбојнике и крволоке. Шума у Ранковићевим описима је из шумадиског поднебља са њеним светлим, лаким и пи-

= Јз

Ем снађе МЕНЕ. ам па бе -

«

узора, Ара