Наша књижевност

ФИЛМСКИ ПРЕГЛЕД

МЕТОД КОМИЧНОГ КОД ЧАРЛИ ЧАПЛИНА

Чарли Чаплин се појавио на филму 1913 године, када америчка кинематографија од обичне вашарске разоноде, каква је у почетку била, брзим темпом постаје једна од моћних индустриских грана, и када су власници филмских предузећа већ били почели да се грабе да за своју индустрију осигурају живу рентабилну сировину.

Чаплин је у то време радио, као пантомински глумац, у путујућој трупи Фреда Карноа, у којој су биле очуване све традиције пантомине енглеског кабареа: акробација, трикови, трагични смех, фарсе, меланхолије, жонглераји, и томе слично. Његове најуспелије тачке биле су „Паметни орангутан“ и „Пијаница из лондонског клуба“, у које он, већ онда, за разлику од осталих чланова трупе, уноси извесну тежњу да гледаоца насмеје не само спољним триковима и вулгарном гротеском, него и неочекиваним психолошким контрастима.

Ступивши у филмско предузеће „Кистон“, у октобру 1913, он почиње да ради са познатим редитељем америчке филмске комедије Мек Сенетом. Сенет је деспотски гонио своје глумце да у свим могућим и немогућим тучњавама, акробацијама и фарсама, карикирајући сваки гест и покрет, буду механички шрафови „фабрике смеха“, срачунате на спољну гротеску, што је било далеко од истинске уметности и онога што је Чаплин желео. „Било ми је одвратно — изјавио је доцније Чаплин —- да мажем глатке образе коњушара Патија сладоледом са шлагом, или да бесмислено бомбардујем остале шољама, флашама, ча-

шама и виљушкама, јер се у свему томе ни најмање није одражавало душевно стање“.

Па ипак, било је нечег корисног и позитивног што је Чаплин стекао у том првом периоду рада на филму. То је свест о важности контакта с публиком. Пратећи реагирање гледалаца, њихове захтеве, њихово интересовање, Чаплин је изучавао вештину комичног, и кроз анализу техничких глумачких поступака који су изазивали смех код публике, утврдио је, не толико физислошку, колико

социолошку законитост смеха. У свом чланку „Моја тајна“ Чаплин је то овако формулисао:

„Публика је нарочито задовољна онда кад богаташе "сналазе разне неприЈатности. Ово је доказ да су девет десетина људи — сиромашни. Да сам, рецимо, испустио сладолед на врат сиромашне жене, неке скромне домаћице, то не би

изазвало смех већ симпатију према њој. А кад сладолед пада на врат богаташице, публика сматра да је она то и заслужила...“