Наша књижевност

270 | Књижевност

У октобру 1914, после упорног наваљивања, Чаплин је успео да приволи Сенета да му дозволи да се појави у филму за који ће Чаплин сам написати сценарио и који ће сам режирати. Тај први самостални Чаплинов филм, који носи наслов „Двадесет минута љубави“, значио је прелом у његовом даљем развитку. Филм се, истина, није много разликовао од претходних Мек Сенетових филмова; у њему Чаплин није био напустио методе спољашњег комичног. Преломни значај тог филма је у томе што се Чаплин у њему први пут појављује у својој традиционалној маски, с црним брчићима, у улубљеном полуцилиндру, У излизаном туђем капуту, с бамбусовим штапићем у руци, ситних и ужурбаних корака, с огромним туђим ципелама чији врхови гледају разроко — у маски коју ће Чаплин пронети кроз деценије.

Од појаве овог првог Чаплиновог самосталног филма, па до његовог филма „Псећи живот“ (1918 године), који бележи нов датум у Чаплиновом стварању, дакле, за непуне четири године, Чаплин је снимио преко 60 кратких филмова, махом једночинки и двочинки, које носе заједничко обележје и садрже готово исте особине, па их зато, као такве, треба посматрати и оцењивати.

Цела ова прва етапа самосталног уметничког рада Чарли Чаплина обележена је продубљивањем његове раније концепције о смешном. Непрестаним усавршавањем углавном још увек метода спољашњег комичног, он се труди да што више разоткрије тајну како ће насмејати гледаоце. Чаплин полази од једноставних истина о људском карактеру. „У основи сваког успеха, вели он, лежи познавање људске природе, па били ви трговац, келнер, редитељ или глумац.“ (Он се зато стара да пред филмском публиком делује пре свега човек, субјект који је упао у незгодну прилику. Шешир ветром однешен, није смешан сам по себи. Смешно је нешто друго — смешно је видети како власник шешира трчи за њим.

Још је смешније кад лице, приказано у смешној ситуацији, неће да призна да се с њим догађа нешто необично, незгодно или чудновато, него упорно чува своје достојанство. Питање достојанства човека који је упао у незгодну ситуацију нарочито је важно за метод комичног код Чаплина. На тој супротности између ненормалног, незгодног положаја и потпуно нормалног, достојанственог држања субјекта, градио је Чаплин своју мимику, своју чувену глуму. На њој је срачуната и Чаплинова маска, само сада у обрнутом смислу: ефекат смешног се добија онда када се Шарло у својој традиционалној маски појави у нормалном амбијенту, међу озбиљним, а нарочито међу строго достојанственим људима.

Чаплин је економичан у стварању смешних ситуација. Он се најрадије служи радњама које саме по себи могу изазвати две или више одвојених експлозија смеха. Послужићемо се опет примером сладоледа из филма „Шарло се измигољио“. Шарло седи на балкону у друштву лепе девојке и једе сладолед. На балкону доњег спрата седи за столом богато одевена, достојанствена дама. Шарлоу испада комад сладоледа, цури низ његове панталоне и пада дами за врат. Прву експлозију смеха изазива Шарлоова неспретност; другу, много јачу, изазива дама којој је сладолед пао за врат.

За своје ликове у филму или за комичне ситуације Чаплин је богато кор:!стио материјал који му је пружао сам живот. Из свакодневних појава на јавним местима, из живота улице, он је најчешће црпео ликове за своје филмове. Видели смо га у улози луталице и незапосленог, у улози стаклоресца, војника,

а