Наша књижевност

211

Хроника

ноћног чувара, чистача улица, ватрогасца, берберина, вратара, боксера, робијаша, полицајца, мисионара, итд. Исто тако и најуспелије комичне ситуације у његовим филмовима увек су исечци из живота. Ево шта сам Чаплин о томе каже:

„Као-што посматрам публику у биоскопу да бих установио шта је управа нагони на смех, ја посматрам и улицу да бих црпео комичне ситуације. Укратко, за своје будуће лице, или за комичне ситуације, увек сам искористио оно што ми је давао живот.“

Постоји још једна људска особина којом се Чаплин често користио. То је наклоност публике према контрастима и неочекиваностима. Публика, каже Чаплин, воли борбу између добра и зла, између богатог и сиромашног, срећног и несрећног; она воли смех и плач, а све то у току неколико минута“. Ако га неко вређа, тада је то, по правилу, огромна људескара или полицајац, и захваљујући контрасту у односу према малом и угроженом Шарлоу, симпатије публике су увек на његовој страни. О томе Чаплин каже следеће: „Очевидно сам имао срећу што сам малог раста. Свако зна да је симпатија маса увек на страни малог, увређеног човека.“

Неочекиваност Чаплин не ставља обавезно у темељ опште композиције

филма, али се труди да управља својим покретима како би се они примили као.

неочекивани. „За мене је огромно уживање да претставим себи шта чека публика од мене и да поступим баш обратно од тог очекивања“ изјавио је Чаплин. У филму „Шарло путује“, у првим кадровима, Шарло стоји нагнут преко ограде брода; виде се само његова леђа и рамена која се грчевито трзају. У публици се ствара утисак да Шарло има напад морске болести. Уствари, исправивши се, Шарло извлачи рибу коју је упецао — он се, дакле, једноставно бавио пецањем, а ни трага од морске болести. Ова добро припремљена неочекиваност изазива, наравно, буру смеха код публике.

Чаплин је у својим филмовима избегао претеривања у смешном. То је иначе велика опасност у комичним филмовима, опасност која је претила да захвати и прва Чаплинова филмска дела. Не сме се публика дотући смехом, не сме се убити смех претеривањем. „Једна или две торте с обрстом бачене у лице противника, могу изазвати смех, али ако смех изазивају само торте, филм ће брзо заситити публику“. Треба, осим тога, умети осетити границу физичке пријемљивости смеха, границу могућности мозга да се може сконцентрисати на једној ствари. Чаплин је увек умео да осети ту границу.

Још једна добра страна која је дошла до изражаја већ у овој првој серији Чаплинових филмова, и коју ће он сачувати све до последњег свог филма, „Господина Вердуа“, то је јасност. Филм не трпи нејасна и двосмислена места; ликови у филму, њихови карактери и поступци морају бити јасни и приступачни маси гледалаца. Та се јасноћа не може постићи ако у машти творца филма идеја није коначно формирана, ако филм већ у самом ономе који га ствара није зрео за снимање. Тога је Чаплин био свестан, напуштајући филмове са иначе привлачним темама, као филм о Наполеону, о Христу, итд., које је једно време мислио да сними. „Сматрам да не треба губити време на оно што ти је нејасно,“ изјавио је Чаплин у вези с питањем јасноће у филму.

Да ли се већ за ову прву серију кратких Чаплинових филмова може рећи да су напредни, прогресивни; да ли они разобличавају капиталистичку цивилизацију и откривају њену стварну суштину >

БА радо раж је

зеље и