Наша књижевност

Хроника У Мр

ку у Сега Котапогит и у четрнаестом, у Зсаја Соеп (Лествице небеске). Фрерон га је оптужио само за два плагијата, али у Задигу има још неколико позајмица, јер је Волтер прочитао много прича с источњачким мотивима да би свом делу дао источњачки колорит и тиме сакрио своје алузије и мисли о савременом друштву и личностима. Због тога те фабуле нису важне као позајмице, него као повод Волтеру да их уметнички обради и да у њих улије своју мисао.

Трећа „философска повест“, Микромегас, управљена је на први поглед против Фонтнела (Еопјепе!Те), тада врло славног писца и секретара Академије, писца „Разговора о множини светова“ (ЕпгтеНепз зиг Ја Рига ће дез топде5) који би данас био потпуно заборављен да се не спомиње због своје дуговечности јер је живео сто година; уосталом неправедно заборављен, пошто нека његова дела због напредне научне мисли и добра стила имају још и данас вредности.

Посматрајући га после двеста година он идејно изгледа доста близак Волтеру. Фонтнел је обрадио стару мисао да и на другим планетама има становника, мисао која се само могла свидети Волтеру, јер је била противна званичној теорији, угодној цркви, да је наша земља средиште васионе и једина настањена разумним бићима. Али је Фонтнел писао неким монденским, врло китњастим стилом који је изазивао Волтера да му се потсмева. Било је ту и обичних списатељских рачуна; Волтер је по свој прилици памтио Фонтнелову критику У којој му је овај саветовао да се остави писања трагедија. Али све је то само спољашњи повод. Волтер је употребио Фонтнелову мисао о становницима на другим планетама да се наруга појавама и начелима свога времена, а исмевање Фонтнела било је само узгред и у границама пристојне духовитости.

У делу је главна критика морала

и цивилизације човечанства. Кад су.

становник Сиријуса и секретар академије Сатурна сишли на земљу, њима је најискренији у скупу мудраца рекао да у том часу „сто хиљада лудака нашега рода са капама на глави... убијају сто хиљада других

животиња са турбанима око главе“. И „све је то због некакве гомилице блата... Своди се све на то да се зна хоће ли она припасти неком... човеку кога зову султан, или једном другом кога, не знам зашто, зову цезар.“ Мудраци на земљи све су знали: колика је раздаљина између звезда и колико је тежак ваздух, али кад су их запитали шта је њихова душа и

"како им долазе мисли „философи по-

чеше говорити сви одједном“ и „сваки је био другог мишљења“. Али „једна мајушна животињица у четвртастој капи... пресече реч свим осталим ... Она рече да једина зна у чему је ствар, да о свему томе пише у „Изводу св. Томе“... и рече им укратко да су они сами, њихови светови, њихова сунца и звезде једино због човека створени. На те речи, ова два наша путника падоше један на другог, гушећи се од оног неукротљивог смеха који је, по Хомеру, само боговима дат.“

Од тог смеха богова још и данас одјекују Волтерова дела, а и његове мисли још имају вредности, ла зато имају и читалаца.

Штета је што ова прва свеска Волтерових дела нема предговора. Наши читаоци мало знају о овом великом писцу ХУШ века и његовом времену; надајмо се да ће то сазнати из друге свеске.

Б. Д.

Мишко Крањец: ОСОВИНА ЖИВОТА

Марко Магдич, столар у једном међумурском селу, има велику породицу. Једва се у њој веже крај с крајем. Два сина одлазе на фронт да бране некакву отаџбину и његово апостолско величанство Фрању Јосифа. (Марко и његови сељаци се много не разбирају у појму отаџбине.) После рата он и његова породица добијају једанаест јутара грофовске земље. Један син је погинуо, други се враћа из заробљеништва, да затим оде у Америку из које се враћа са' замашном зарадом. Трећи син иде по градовима на рад, и по повратку Умире од туберкулозе. Марко настоји