Наша књижевност
РУПЕ
294
лософске повести“: Кандид, Задиг и Микромегас.
Жан-Жак Русо у својим Исповестима (ез Соптезаопз ЦМ, 9) тврди да је Кандид одговор на његово познато писмо Волтеру поводом Волтерове Поеме о земљотресу у Лисабону. „Ја сам хтео с њим да размишљам, а он уместо да ми одговори, исмејао ме је“, понавља Русо то исто у писму војводи Виртембершком од 11 марта 1764. (Је уошјал5 рћПозорћег ауес 1ш; еп теропзе ! та реге). Уствари, Кандид је још више подругивање Лајбницу, Попу, Болинброку, Шефтсберију и другим „философима оптимизма“ који су се трудили да помире постојање зла с идејом једног савршеног бића које влада светом. Волтер се у овом роману с њима обрачунао свима свирепим средствима ироније, утолико свирепије што је и сам дуго био њихов присталица, као што се види у неким његовим ранијим списима (Кетагдаџез зиг [е5 Репсеех де Разса,,] Мопдат, Тгомјете Раеошг5 еп уег5 зиг Нотте). Али већ у предговору Поеми о земљотресу у Лисабону он жестоко напада древну аксиому да је све добро на овом свету „као вређање мука нашега живота“ (...1е5 ађиз ап'оп реш ћајгте де сећ апсјеп ахтоте: Тоше! ез! еп... аш пезе ашипе 1пошје аих дЧошјешта де пофге ме). Кандид, ово ремек-дело здравога разума, духа и хумора, под својом лаком, песничком копреном, крије један снажан одговор на „философију оптимиста“. Волтер је знао да ће дело узбудити мрачњаке и изазвати гоњење; зато га је маскирао као „превод с немачког из г. доктора Ралфа“, али то није било довољно. Бура која се дигла против њега, нагнала га је да кроз новине протури глас да му је писац неки капетан у брауншвајшком пуку „лични пријатељ г. Ралфа, познатог професора у франкфуртској
х) Светски класици. Волтер: Изабрана дела. Књига прва. Превео с француског Милан Предић, Редактори Душан Милачић и Рашко Димитријевић, „Просвета“, издавачко предузеће Србије, Београд, 1949. Стр. 208, '80.
.
Књижевност
академији“. Та предострожност није била без разлога јер калвинска Женева наређује да се књига спали, а суд у Риму је забрањује, што је изазвало само једанаест издања у току године 1759 кад се књига појавила. Шта више, као поводом Дон Кихота, убрзо се од неког практичног писца појавио и други део Кандида који, наравно, није ни принети Волтеровом делу. За њим се појавио низ сличних књига и брошура у толико великом броју да би сео одјеку Кандида у светској књижевности могла написати врло занимљива дисертација.
Обим белешке не допушта нам да разматрамо садржину овога значајнога дела, али се надамо да су горе поменути наводи довољни да побуде читаоце да с пажњом прочитају ово дело; то ће им бити утолико лакше што је овај превод бољи и сигурније рађен него три или четири ранија превода на нашем језику.
У Задигу, који је постао дванаест година раније, Волтер још није онолико смео колико у Кандиду. Задиг је стога више доиста философска прича, него подругивање и памфлет. У њој има критике предрасуда и заблуда, али у благом и завијеном облику; сем тога заблуде, против којих се Волтер бори, у време кад је Задиг писан (1747—48), још нису биле у Волтеровом духу тако јасно дефинисане, како ће бити десет година доцније.
Занимљиво је овде поменути да је Волтер у овом делу (по обичају писаца ранијих времена, који је волео и наш Доситеј) учинио неколико занимљивих позајмица које наводи и наш преводилац на стр. 201 и 203 својих напомена. Због њих је Волтера његов противник Фрерон оптужио као плагијатора. Али кад се има на уму да је Волтер овде пресадио детелину с три листа да би је претворио у детелину са четири листа; да ту. није важна само фабула, него и начин како је речена и коришћена, онда се ни са данашњега, строжега гледишта Волтеру ништа не може пребацити. Једна од тих фабула, која се, узгред речено, налази и у нашим народним причама, фабула о Пустињаку, прошла је цео свет. Употребио ју је чак и Лутер, али се налази већ у ХИЛ ве-
ои
| |