Наша књижевност
Хроника
стоје испред свију средњих школа. То су карловачка, а можда још више новосадска „велика гимназија“. Написати њихову историју значи дати један део грађе за проучавање српскога школства и наше културе за последњих двеста година.
Осећајући важност таквога посла, у тешке дане немачко-усташкога тејора, кад се нашао на болесничкој постељи у Сремским Карловцима, где је дотле живео као пензионер, пок. Васа Стајић је почео да ради на историји новосадске српске гимназије. Кад се мало опоравио, он се придружио народно-ослободилачкој борби, те је после ослобођења у Новом Саду наставио и довршио своје дело, искоришћујући архиве којима се за време окупације није могао служити.
Тако је поникло ово обимно дело које на више од четири стотине страна казује како су се војвођански Срби борили и довијали да развију своЈУ културу и да очувају своју народну индивидуалност у аустриском царству које им је увек, кад год су то прилике допуштале, све чинило да им омете развитак.
Радећи ово дело, Васа Стајић је добро учинио што је, пре него што ће прећи на историју српске гимназије, опширно изложио судбину средњих школа у Новом Саду пре њенога оснивања 1810 године. Из првог дела његове књиге („Средње школе у Новом Саду пре српске православне гимназије“) ми видимо да су Срби дуго, кроз добар део осамнаестога века, имали своју латинску школу која је низу генерација давала пристојно хуманистичко васпитање. Та је школа трајала шездесет година, све до 1789, кад су војвођански Срби, имајући поверење у просвећену владавину Јосифа П, пристали да укину своју школу и да велелепну школску зграду (коју су тек били сазидали народним прилозима и од које готово није било боље у целој Угарској) _ уступе — за гимназију свих народности. После смрти Јосифа П, бојећи се реакционарних влада и католичкога насртаља, Срби су искористили немар Немаца и других несрпских народности Новога Сада и кад се та школа угасила, повратили своју зграду и у њој отворили српску гимназију,
13 Књижевпоср
297
Ту школу је наш народ својим средствима, не тражећи ништа од државе, издржавао задужбинама и прилозима читавих сто десет година (1810—1920) све док није подржављена. Васа Стајић хроничарским стилом, па ипак дирљиво приказује како је Сава Вуковић од Беркасова оставио извесну, знатну своту новаца, да се оснује српска гимназија. Али су дошли ратови, његово злато претворило се у хартију и кад су грађани Новога Сада видели да свота више није довољна за оснивање школе, они су давали прилоге, а који није имао новаца, облигације да ће за толико и толико година исплатити тај свој дуг према народу. Колико је друштвена свест била висока, види се да су продаване куће и имања само да би се тој обавези одговорило. „Собственаго срца движенијем“, они су кроз цео деветнаести век, а нарочито у времена пре 1848, док се још Срблја није била културно подигла, будно пазили да на директорска и наставничка места доводе најаче стручњаке и најбоље људе епохе. Немајући у први мах сународника, они су за првог директора позвали Павла Јосифа Шафарика који се нашем народу одужио написавши монументалну историју наше књижевности која је још и данас неопходна за проучавање српске и југословенске литературе уопште.
Од првих дана гимназије као да је традиција и обавеза да се њени наставници баве књижевношћу и науком; многа од тих имена данас су заборављена, али кад се прелистају библиографије, на многим изворним делима, преводима или уџбеницима наћи ће се њихова имена. Ђорђе Магарашевић, оснивач и први уредник „Летописа“, Лазар Лазаревић, писац „Владимира и Косаре“, Милован Ви-
даковић, Мојсеј Игњатовић, Јован Хаџић-Светић, Атанасије Николић, Константин Маринковић, —- да поме-
"немо само неке школске раднике из
првих деценија гимназије, били су у исти мах вредни, а често и значајни књижевници,
Још већи број ђака ове школе истакао се доцније у јавном животу, зашта добрим делом има заслуге Новосадска гимпазија п њена атмосбе-
РМ ел 7
и