Наша књижевност

МР МЕ ОР

Момак Мила Крнете 125

Момак одмахује главом и опет се намешта као да ће да дрема. Уствари, он од јуче и не мисли на друго, али мисао никако не може да доведе до краја. Официри су синоћ пили до касно у коћ, мамуран је, глава га боли, од ручка се једнако бори са сном, а чича га заокупио питањима и не да му ни да спава ни да мисли.

Момак је млад. У кошуљи је, заврнуо је рукаве због врућина, па му се виде беличасте танке. мишице и жиле под кожом. Голобрад је, рекло би се да је ђаче, да му о врату није везана црна лептираста машна, а за појас једним крајем задевена бела конобарска салвета. Пре четири месеца дошао је на Цетиње са војском и ту га је затекла окупација. Да се врати у Београд» Онде су Немци. Да се не врати2

Остао је. Претпрошле недеље нестало му је новаца па се запослио овде код Крнете. А шта сад У Црној Гори је избио устанак, а и у Србији, кажу. Овде на Цетињу никога не познаје; сви га, чини му се, гледају с неповерењем, а путовати се сад већ никуд не може. Бар да га овај чича остави на миру, чини му се да би можда нашао неко решење. У глави му се мотају свакојаке мисли, час је задовољан собом и оним што замишља, али га онда чича тргне из мисли, па види да још увек седи у дворишту, да су на њему. црне конобарске излизане чакшире, те одмах губи поуздање у себе, у глави почиње да му зуји и сав се озноји од стида... Ето, опет је један Талијан у гостионици и тражи да пије.

Младић се с муком диже. Талијан је нервозан, жури му се, нема времена ни шлем да скине с главе.

— Види што им се жури. Да не мисле по чему путовати — вели чича и намигује десним оком. — Вазда иду у гомили, к'о да им није баш сербез ићи улицама, и вичу к'о да су манити. Ја мислим то је од големе силе, а да није ваљда од страха кад су онолика царевина. Шта теби зборе... ти по сву ноћ с њима бесједиш»2

— Ништа! — одговара момак мрзовољно. — Од мене само пиће траже. Устанак је, кажу, у Црној Гори.

— Устанак! Ма шта велиш! То и оне кокоши онђе знају љути се чича. — То ја тебе и не питам. Него шта веле, хоће ли скоро ићи или мисле с војском некуд ударити. На коју ће страну, а...

— Не знам. Ништа не веле. Само псују по талијански.

— А неће ваљда по нашки кад не умију нити ће пјеват кад им није до пјесме. Их! Зар зато с њима збориш. Вала, мислио сам да су у Београду паметнији. И дијете би се у нас бољем досјетило! ___ Сунце је већ прешло већи део неба. Зашло је иза зида и сија још само по крововима кућа. У дворишту се почео хватати мрак, кокоши се прибиле уза зид и куњају поспане, Горе на спрату умирило се дете, а на прострто жито пала је сенка. Чича стењући устаје. Згрће жито на гомилу, стреса га у џак и узима троножац испод себе.

— Вала да си чему, и ти би био ђе треба са својим друштвом! вели он још с врха степеница и љутито затвара за собом врата.