Наша књижевност

126 | Књижевност

Старији момак, што је спавао у гостионици, разбудио се. Протеже се, гледа на сат на зиду и на сенке, које су се већ пружиле преко улице, и зевајући зове кроз собу.

— Ду-ша-не! Не спавај, вријеме је!

Обојица из једног ормана у углу износе столњаке, клепећу тањирима, звецкају ножевима и намештају столове.

С времена на време понеко наврати, испи ја ракију и одлази. Старији момак провирује главом у кухињу, распитује се да ли је готова вечера, а из кухиње се чује како цврчи маст и осећа се мирис пржена меса.

Предвече су момци поставили столове, обукли су беле 'конобарске блузе, сели су и одмарају се, очекујући госте на вечеру.

Старији момак је плав, већ двадесетак година ради по каванама и гостионицама, ожењен је и има децу, сув је, избледео и отупео.

— Ти си из Београда, кажеш» — пита он млађег момка ко зна по који пут.

— Јесам! — одговара овај.

— Служио сам тамо — вели старији и уздише. — А ти шта си радиор

— Учио сам школу.

— Зарг

Обојица онда неко време ћуте и машу салветама гонећи муве од себе. — Је ли! — прекида тишину млађи. — Јеси ли ти чуо за оно.

"синоћ пред судом»

— Јаг Н... не! Што питаш

— Ништа, питам онако — повлачи се млађи, па обојица опет ћуте и мисле своје мисли.

Напољу се већ смркава и пале се прве светиљке.

Најзад у гостионицу улазе официри. Седморица су, у зелевим униформама, са широким гајтанима на рукавима. Шлемове, рукавице и кратке бичеве остављају на столицу до себе, седају за сто и настављају разговор отпочет још негде на улици.

Пред вратима су остала два војника да чувају стражу. Официри се праве да не примећују момке у гостионици, забављају се као да су сами, па момци, који од разговора разумеју само псовке, гледају она два војника који једнако шетају пред гостионицом.

— Ракију! — поручује најзад један за читаво друштво. Хајде, крени се!

Младић се трза из мисли и одлази на банак.

У кавану улазе и други официри, поздрављају се, седају за столове и поручују пиће. Испрва се мало говори — у сећању је још