Наша књижевност

Момак Мила Крнете 127

јучерашњи дан. Чује се како звецкају чаше, поручује се час ракија, час пиво, а поруџбине падају суво и отсечно као команде у војсци. Официри су нервозни и једнако псују момке што брже не служе.

— Хајде, мичи се!... је ли ти туткало на стопалима!

Црни, рошави капетан, Наполитанац, који сваке вечери предњачи и забавља друштво, окреће се за момком који одлази за банак. . — Иш... иш!... виче за њим, маше рукама као да кокоши гони, узима са стола чашу, баца је и погађа момка у ногу кад овај излази на врата. |

— Иш... Пожури...!

Официри за столом се смеју. Деловало је већ пиће и расположење се поправило. Момци трче од стола до стола, одлазе у кухињу и враћају се, ознојили се, лице им се све оросило и зној им тече низ врат. Друштво које служи млађи момак одједном као да је побеснело и не да му ни да дахне.

— Пси! Побити их треба! — псује он док пролази уским ходником, а лице му се све искривило као од грча.

Старији га гледа у чуду, застаје за час, клима главом, па му прстом даје знак да ћути и показује му Талијана, кувара у кухињи, који може да чује сваку реч.

Момак се враћа у гостионицу крцат тањирима и броји кораке од врата ходника до стола. — Један... два... три... — до шест.

— Вечера! — командују официри.

Младић се већ уморио и полако одлази у кухињу. Отуда доноси хлеб и ставља га на сто. Онда се враћа, доноси предјело и једнако броји кораке од врата до стола, да би преварио сан који га хвата за очи. Џ

— Шест — вели он и нехотице гласно кад ставља на сто чаше са вином.

— Шта кажеш» — пита га рошави капетан и гледа га зачуђено.

— Седам, будало! — Дебели плави официр, који разуме нешто српски, полије вином из чаше момка по лицу. — Пробуди се! Умеш ли да бројиш.

Младић брише рукама лице и одлази у кухињу.

Поглед му пада на врата собе у којој спава кувар. Врата су отворена, а светлост упаљена. Кувар је улазио у собу и заборавио да затвори врата; у соби се види његова униформа окачена о клин и ствари смештене на полицу.

Врата кухиње су затворена и младић брзо упада у собу. Са полице узима кувареву црвену талијанску бомбу која онде стоји као украс, меће је у џеп, затвара собу и полако одлази у кухињу.

Тамо је све у пари. Он узима чинију с чорбом, у ходнику зубима откида осигурач и бомбу опрезно спушта на дно чиније. Но ти ћеш ме упамтити! — мисли он и гледа плавог официра док

чинију спушта пред њега на сто. Додаје затим кутлачу и измиче се до врата.