Наша књижевност

146

Књижевност

Две се руке саме, пусте, инокосне, претварају у сто моћних руку, гле! И последњи комад земље суве, посне круни се у добро, житородно тле.

О радости, зори младој у зеници сагледати подне и наслућен дан; сатледати биљку у набреклој клици, и обрисе јаве кроз расхуктан сан!

7

Ожиљци на челу... Круна усијана...

Шта казује око кроз последњи сјајг Ниже се бескрајна бројанипа дана и далеко тамо клас и родни крај.

Родни крај је, види, исти и друкчији: иста је и земља и човек на њој.

Тек је живот његов животнији, људскији, када сеје семе и плод жање свој.

== = — — ===> === 12 :1

Са сазрелим класом и сејач је с нама близак као брст, горостасан к'о див. И видовит поглед са отсевом плама живи сав са нама — тако свеж и жив...

Гвидо ТАРТАЉА

за Ако