Наша књижевност

ОД СУНЦА

1 СМОКВЕ У ПУСТИЊИ

По пустињи ходам. ~

Бескрајан песак, врео.

Огњени лав риче са неба.

Идем, уморим се, седнем, и полако лудим. Изукрстише се јава и сан. Од сунца.

Ту и тамо понека смоква расте, ретке — пушком да их тађат. Због њих и овај песак некоме припада.

Идем под шатор чувару, Арапину једнооком.

— Здраво нека је твоје ћораво величанство!

—_ И ти још боље да си, крилати јуначе. Шта хоћеш у овом пе-

ску2 Каква ли те бољка тишти, ђидијо великим покуламарг Тако . ] 3 . ми пророка, и моје би ноге у њих стале заједно с твојима.

—_ Хвала на добродошлици, потомче Рамзеса и првог и последњег. Очаран сам гостопримством. Но реци ми, премудри, ко је од нас паметнији: ти што чуваш овај песак, или ја што га не чувам.

— Алах то зна, синовче. Седи.

— Ко те плаћа и колико плаћа, старче“ Сигурно имаш право да ове ћелаве смокве береш»

— Да их берем право имамо, да их једем — не. — А ко их је избројао2

— Алах.

— Ја-селам! Ко те плаћа, реци.

— Плаћа ме Јусголафија и Тешкослофакија. Претиче од војника хлеба и консерви. Него иди, ветар долази. Очи чувај!

~

Одох, али касно. Дуну ветар. Затече ме између песка и песка. Неба више нема. То је летећи песак што се небо звало.

Изиђох на бесно море. Велика вода риче, запенушала се грдно. Легох а вода потрча на ме. Покри ме и оде, па опет ево је на ме.

Ветар нанесе песму Арапина. Бол и досада цвили му у гласу. То је песма јадиковка оног мог слеппа.