Наша књижевност

148 ; Књижевност

П ПРИВИЂЕНА ДЕЦА.

Зову ме са дна пустиње депа.

Ено их у хаљиницама. Зову ме, лутам испод неба.

Мамн ме ватра из шатора једнооког старпа.

Како су тешке ове звезде! Како их је пуно, крпато небо!

— Добра нека ти је ова ноћ, стари!

Он се лењо окрену са бока:

— Зар опет ти Што се не одмарашр Какав те глас пустиње зове, јадниче“

— Зову ме мртва деца.

— Колико деце»

=— Много, пријатељу. Рат је овај голем.

— Алах нека је с тобом! Седни мало док не прођу сенке. Држи ову мртву змију, да не пошашавит.

Изукрстили се снови и јава. Од сунпа.

Дечица погнуте главе, у строгом реду. иду пустињом. Певају тихо.

Депа су то испод рушевина, испод бомбардованих кућа.

Устала са дна мора, с потопљених лађа.

Из јама, заједно с мајком затрпсана,

Депа пресвисла од туге, пркла од глади.

Депа невина, страшнога рата жртве.

Небо се спушт«, искри се песак, а горе мрак.

Црно.

Нема више.

Падам.

И гле, пустиња побеле. Окречи се пустиња мојим сном.

Отишла су деца. Дигло се небо, и отишао мрак.

Мравињак разума се буди. Узбуна! Грме авиони, бапају ракете, осветљавају.

Не, мене уплашити неће. Ево ме — Пупај!

: ШП ЗАМАЛЕК

Богаташко острво града Каира. „Плави Нил“ је мутан, жут као орање.

Паше се издвојиле од свога прљавог народа. За његов зкој купују кинеску свилу, париске мирисе. Народне руке зидају им виле, ткају кадифу, негују пвеће. Електрика, стакло, мермер, луксузни клозети, пвеће.

Ту је састанак пвећа из Мисира, Балкони, терасе, баште — све пева од пвећа.

Боје се утркују господу да разоноде.

Црвено се кикоће, плаво се осмехује пвеће, жуто се горди од блуда; румено болује од пелоте, зелено стражари, бело се игра стида,

·