Наша књижевност
АЕ И и МИ ЦРН. Хо зе. и ПН ЕУ о при ава = ЈЕ = > 3 ~ а Р . И
Зорило и Ноћило ___ - | 153
измисли сада нешто и то важно, јер... Не мисли два минута, мисли десет минута... дванаест... Ха! Ево га! Па, он је већ раније имао један план. Сад ће га одмах применити. Што ће бити јесенас нека буде вечерас! ј
Опет звоно. Опет чика Паја. Али сада опет није оран, јер је већ пет минута после одмора и земичке су већ све продате, па се таман спремао да дрема. Само брзо, да не изгуби време за дремање наопако, ваљда неће баш сад да га задржи директор, дуже од пет минута, кад је досад увек летео после једног минута! Паји се страшно спава.
— Трком по професора Гордића!
Чика-Паја рачуна: Није рекао директор куда да иде по Гордића! Рачуна чика Паја: Гордић је на часу. Видео га је кад је прошао с каталогом на час. Онда он каже директору да Гордић није у школи, а директор њему да одмах иде по Гордића кући. Паја неће отићи кући, већ ће дремати, а кад прође четрдесет минута, он ће лепо позвати Гордића после часа из канцеларије. И тако ће бити и коза сита и купус цео.
Трком по Гордића! А директор за то време везује све узице и распарене траке свог сјајног плана! «
Стварно, после четрдесет и још два-три минута, Гордић је овде. Зорило се за то време страшно мучио у свом нестрпљењу, али је сад све у реду:
— Аха, здраво, драги господин колега! Звао сам вас у једној ствари, у којој ми ви можете лако помоћи! То је за вас ситница, а учинићете сиротом човеку велику помоћ!
Гордић је јутрос већ разговарао са ђаком Данилом о Тихином „задатку“. Јасно му је, сад много више но раније, да овај сури медвед наће, наравно, на томе стати! Покушаће он стотину неспретних јунску службу је био организовао. Додуше, она са малим Тихом је пропала, благодарећи његовим ђацима, али стари препредени медвед неће, наравно, на томе стати! Покушаће он стотину неспретних враголија, само да га се домогне, кад му је, како каже Данило, тако стало до њега, Гордића!
„Да чујемо шта ће то бити“, и Гордић не може а да се не на-. смеје, јер унапред зна да ће стари „насести“, па какогод буде окренуо.
Уста стари, пружи своју длакаву краткопрсту шапу, посади Гордића — уз помоћ обе руке — на столицу, и сам седе, и прича поче. Прича ће, наравно, бити искрена, јер Гордић мора да зна како је директор искрен човек. И, тако, директор неће ништа скрити, јер нема шта да крије. После помирења између њега и Гордића, међу њима не може бити тајни, шта више Гордић не може сумњати да му је директор пријатељ, и да је наклоњен, чак, и његовим слободоумним идејама, и напредним, демократским схватањима, што жели, такође, да потврди и овом причом.
4 Књижевност