Наша књижевност

три

154 · Књижевност

2

Прича почиње:

— Ви сте свакако чули, драги колега Гордић, да је овде код нас у гимназији већ страдала једна група ђака због комунистичке пропаганде и организације у школи. Да, сирота деца, они су платили своје слободарство тешком ценом... Хја, шта ћете!... Свака револуција мора имати жртава. Узмимо француска, на пример, а да и не говоримо — рецимо — о руској револуцији, је л' те! Да, тако је, та деца из наше гимназије су страдала, али ја нисам могао више да дозволим да деца код мене у школи и даље страдају! Разумете2 Донео сам одлуку: Ја ћу децу отсад да спасавам из те страшне невоље. Као што сам се и надао, ђаво, међутим, никако није спавао. Тек је та несрећна ствар прошла, кад већ ево друге! Господин катихета Лизош ухватио је лично на свом часу код ђака некакву књигу, брошуру, шта ли! Та, није вредно ни говора! На рђавој хартији нешто литографисано, умножено. Кажем вам: Нешто наивно. Пишу ђаци како ће да реформишу школу. Шта има ту, зар не2 Ја ти — лепо — саслушам дечаке, било је то у седмом разреду, лепо ти запленим, то јест — склоним озлоглишену литературу, то јест ову наивну о којој је реч, невину литературу, сасвим, известим, лепо, господина катихету Лизоша да сам ствар предао полицији, и тако забашурим све и затурим траг. Господин Лизош се умири, а ја, уствари, записнике саслушања поцепам, а инкримисану литоратуру вам лепо спалим, ама ни трага није остало од ње. Шта велите» Јел те да је то било сасвим очински од једног директора2 Ето, сад сте се могли уверити да искрено мислим и вама; та и са вама поступам ја као отац, а не као директор, а најмање као полицајац. Еле, да се вратимо на ствар! Све би то лепо било, јер ја не известим о свему никога, него, као што рекох, господин катихета Лизош живи у уверењу да ће то већ да иде својим током. И он ништа не пита! Не пита мене, драги мој, али пита на другом месту. Пита господина среског начелника: „Шта је, господине начелниче, са оном другом групом наших ђака комуниста — са оном коју сам ја открио“. Ду, шта ће бити сад! Не треба много да вам говорим“. Хало, хало, директоре, господине Зорило!“ телефонира мени мој при јатељ господин срески начелник. „Што ти кријеш“ вели „од мене кријеш твоје комунце2“.-А ја њему мирно и одмерено: „Не кријем“ велим „Већ водим истрагу сам“. А он ће мени: „То није, Зорило“ вели он „прописано и по правилу. О комунистичким актима, и сам знаш како гласи упутство стрповброј тај и тај, мораш известити сместа среског начелника и приложити илегални материјал, то је мени главно, а ти после штити своје ђаке коликогод хоћеш! „Тако он мени, лепо, отворено како ја њих штитим, а ја их стварно штитим, шта ћу! Белим ја њему: „У реду, у реду! Ја сам, иначе, истрагу завршио у свом делокругу!“ Слушајте само како ја везем:“ Пошто је сада „велим“ све готово, сад ћу ја „теби.“ Али ће на то проклети полицајац: пе ве, децу ми не шаљи вели „већ дај само предмет овамо.“ И сад,