Наша књижевност

Ба и Ноћило Е 155 >

можете замислити... Записник ћу ја лако направити и испотписивати. То ћемо лако... али... А што се ви, драги господин колега, смејете!

Гордић се заиста смејао, а Зорило се начини као да би сеи он радо насмејао, ако је то, чему се Гордић смеје, заиста смешно.

— Записнике ћете направити поново — допуни директора Гордић — а илегални материјал, е, то ће да набави Гордић!

— Поес!... псс!... — стави Зорило прст на уста — Да нас не чује когод, па да доведете у незгодан положај и себе и мене. Ви сте, мили мој, тачно и оштроумно прозрели о чему се ради. Баш, богами, да се човек диви вашој оштроумности. Само, драги колега, ја предлажем сасвим озбиљно ту Е Мени заиста треба тај материјал. Ја морам сад да спасавам себе.

— И ја имам мишљење о сети довитљивости, господине директоре, али — нажалост — ја морам у потпуности да вас одбијем.

— Али, зашто, драги господин колега! Па ви ме бар знате! Не ради се ту о некој подвали, деце ми моје... додуше немам своје деце, већ сам мислио на децу из моје гимназије. Сви су они моја деца!... Само, ето, невоља, ви ми не верујете. Па зар не видите да сам упао у тешку ситуацијуг Па, како ћу се ја извући и шта ће бити са мном, ако ми ви не помогнете, Па ја сам упао у такву ситуацију штитећи комунисте. Ви ми то, бар ви, Гордићу, морате признати. И сад ја да будем оптужен и суђен по закону о заштити државе, не дај боже! Ја не верујем да ћете ви бити тако несоцијални. Па ја сам и вас спасао, човече. Зар нисам могао, да сам хтео... онако — знате... али ја нисам такав... ја сам човек...

Директор је већ држао руке подигнуте, спреман да моли. Говорио је плачним гласом, али му на очи нису хтеле сузе. Уместо суза из очију је лило лукавство и препреденост.

Гордић је гледао у овога човека са запрепаштењем! Је ли могуће да је толико препреден и толико наиван у исти мах!

— Па зар ви мислите, господине директоре, да би било социјално и хумано кад бих учинио то што ви предлажете»

— Како да не! — обрадова се Зорило коме се учини да се Гордић предомишља.

— Па зар не бисмо ми, рецимо, у том случају спасли вас, а дечаке предали полицији!

— Знам, колега, па то је ипак нешто друго. Ако већ треба ко да страда, зашто да ја будем то!

— Извините — рече Гордић — али ја се не разумем у такав хуманизам.

— Значи, онда ме ви мирно. остављате да пропаднем — лагао је Зорило још увек, и стварно је изгледало као да је у очајању, јер му се чинило да је са пропашћу ове глупе измишљотине сад све пропало: сутра неће имати никаквих података о Гордићу за господина среског начелника. :