Наша књижевност

„А

~

Зорило и Ноћило | 157

Зорило је знао како ће се наљутити Ноћило што му је дошао. празних руку, па је ћутао, бојао се да не наљути још више среског, и радовао се да је на овоме остало.

Те ноћи су Јојко и поп-Лизош узалуд седели сваки код своје куће и у невољи језиком квасили врх од оловке покушавајући да саставе листу доказа против Гордића, да би их ујутро могли поднети своме старешини, као што је било наређено. И узалуд су они ујутро и однели сваки своју листу. Директор Зорило је одбио:

— Не треба, господо, већ не треба! И молим убудуће изволите извршавати само наређења! Без стварног и образложеног мог наређења молим да се не мешате у ствари за које немате квалификације!

Он их је скоро изгурао из собе и нестрпљиво затворио врата за њима. Он је, стварно, био нестрпљив. Договорио се са својим интимним пријатељима, шефом поште, да му овај јави није ли током ноћи срески начелник предао какву поверљиву депешу у којој би се говорило о директору Зорилу. Зорило се плашио да је, можда, Ноћилу досадила сарадња са тако неспретним сарадником, па се бојао да ће овај одмах послати предлог своме министру да се Зорило тако неспособан разреши дужности. Није било никакве сметње ни у томе што је телеграм могао бити шифрован. Зорилов пријатељ, Нића поштар, дешифрирао је већ давно тајну шифру среског начелства, и чинио је радо услуге својим добрим пријатељима саопштавајући им садржај шифрованих телеграма који би њих интересовао. Тиме је награђивао он своје привржене пријатеље, и зато су се чиновници и шефови звања у Горњој отимали ко ће бити пријатељ шефа поште, господина Никифора. > |

Међутим извештај није стизао, а Зорило је могао претпостављати да га зато нема, што је Нића деликатан човек, па неће сместа да му саопшти непријатне вести. -

Већ десети пут Зорило покушава да га добије на телефон. Међутим, стално одговарају да господин шеф није у канцеларији. Он страшно воли, поред поверљивих и шифрованих телеграма, и табланета. А таман преко пута од поште је крчма „Код ћурана“ у коју Нића скокне кад га засврбе прсти, па окрене начас партију-две. Мора бити да је и сада тамо скокнуо, иако је било рано да га већ сврбе прсти. Но, има различитих људи! А Зорило не може да дочека! Наопако, ако га је Ноћило ноћас предложио за Пишкопеју!

3

Кад је Зорило видео групу од шест-седам ђака, збунио се у први мах, али кад је Пера почео да говори, он је схватио о чему се ради. Сав се нарогушио, пре свега од страха и запрепаштења! Шта, шта, шта ти мали ђаци се усуђују! Како, делегација! Па, данас делегација, сутра револуција, прекосутра комуна! А онда му је пало напамет: Сви до једног путници са „Малог Српчета“! Он у почетку вије ни разумео шта они хоће, већ само то да му они колективно, депутативно, како је он то звао, подносе некакве захтеве! Захтеве