Наша књижевност

158 Књижевност

“

подносе ђаци своме директору, и то који, какви ђаци, балавадија са „Малог Српчета“. Он скочи, груну му крв у главу од беса и љутине, и викну, рикну:

— Напоље се вуците! Напоље, марш!... Марш!...

Међутим делегација не заглави врата како је он претпостављао да ће урадити, већ се деси нешто неочекивано:

— Немојте се покренути сместа, другови! — рече одлучно члановима „делегације“ Пера. Сви ђаци остадоше где су били, затим се окрете Пера директору и рече му мирно:

— Господине директоре, ми се вама обраћамо као старешини школе. Мислили смо да од вас, пре свега, добијемо заштиту и помоћ: Ми не чинимо ништа рђаво и ружно. Не треба да нас терате...

Зорило не могаде да протури реч! Грло му се сузило од ужаса, па не може да протисне ни довољно ваздуха а камо ли речи! Хоће човек, лепо, да се угуши.

— К...ккк...каког Ка-ко!

Пера помисли да он стварно жели да боље разуме ствар и понови до ситница све што је већ рекао, још и додаде што-шта да му боље објасни.

Док је он говорио Зорило доби даха и мало промисли. „Чек, чек, досети се он, па кад је то већ организован подухват, чекај да видимо ко га води, одакле ветар дува. И он пусти Перу да говори, и поче слушати. Кад чу о чему је реч, би му што-шта јасно: „Аха, то се сиротиња диже!“

— Из ког си ти разреда2 — Не може он да издржи већ прекида Перу.

___— Из шестог.

— А, из шестог! Разредни старешина вам је професор Гордић» Је ли таког Е, па децо моја, а дали сте ви прво питали господина Гордића, свога старешину, шта треба да радите Можла вам је он могао помоћи у томе» Или вас је он послао овамо мени» „Аха, аха, сад ћу га ухватити. Ипак ће ми долијати“ — радовао се Зорило. „Ала умем, ала знам, све везем!“ дивио се он већ поново својим способностима.

— Господин Гордић је разредни старешина само мени и овом другу. Остали другови су из петог, четвртог, трећег, другог и првог разреда — објасни Пера који посумња куд смера господин директор.

— Јест, јест — поправи се директор, а у себи скоро опсова. „Како сам несмотрен. И овај балавац ме може прозрети!“

— Но, али ви сте са „Малог Српчета“ зар нег

— Јесмо!

— Но, а на „Малом Српчету“ су најстарији ђаци шестошколци из разреда господина Гордића, зар није»

— Јесте, господине директоре, али ми господина Гордића нисмо хтели у ово да уводимо, јер је у питању читав брод, око тридесет ђака, од којих само пет-шест иде у шести разред. Ми молимо да нас ви помогнете, јер иначе... Ми ћемо ићи даље.