Наша књижевност

170 Књижевност

— Ја не разумем,.. Каког... каког... Ко ће гласати» — замуца Ноћило. „Шта муцам, ког врага“ наљути се он на себе. „Ваљда ја испитујем њега, а не он мене“.

— Ви мислите да кажете: „Ко ће смети да гласа кад ми, ето, пре избора. чинимо све што можемо. Плашимо, хапсимо, батинамо, а после избора — зна се — терај отуд где си стао2“

— То ја нисам казао — излете Ноћилу.

— Смеће народ да гласа. Не боји-се народ ничега. Ако се неће уплашити мера пре избора, нема зашто да се боји оних после избора, јер до тих неће ни доћи. Неће имати ко да их изведе.

_— Како2... како!... Шта ви тог.

— Мислим, после избора ће народ доћи на власт.

Ноћило подиже обрве и хтеде нешто да каже, али му је стално сметала уска огрлица на кошуљи, а сад се умешала и превисока огрлица на униформи која га је изненада почела да жуљи.

— Мислите... овај... да ће пасти владар...

— Дабоме да ће пасти. Победиће народ. А онда нема опасности за народ. Ако буде казне, биће за оне који су је заслужили...

Ох, како је кројачица начинила ову Ноћилову огрлицу! И тесна и груба. Мајци, што сада није ту, добро би се провела!

— Слушајте, господине професоре. Да говоримо као људи. Ја мислим да је боље да буде на челу владе наш човек, као што је господин претседник Стојадиновић, него да дозволимо да нас зајаше Хрвати... Па зар ви не видите» Комунисти настоје да дођу до власти Хрвати, како би ови зајашили Србе, само да појачају борбу Срба против Хрвата, и све зато да упропасте ову државу. Ви као Србин...

— Нисам ја Србин. Ја сам родом из Огулина. Ја сам Хрват.

— А, тако... та-ко. .. — само рече Ноћило и учини му се да је управо сад ухватио нит ствари у своје руке. Овај је Хрват! Па зашто му Зорило није то досад саопштиог Одмах би му било све јасно. Хрватина, сунце му жарко, па зато тако и говори. Хоће хрватску победу. Хоће Србе да зајаши! Шта има ту да се много разговара са њим. Комуниста — Хрват! Онда лепо можеш све да разјасниш!

— Значи, ви ћете онда нас после избора све у Пишкопеју»

— Ја не знам шта ће радити с вама лично, али мислим да свако треба да добије оно што је заслужио.

— Ја не знам што ви стално говорите да нисте комуниста. Тако како ви „мудро“ говорите — осмехну се Ноћило — говоре само чланови Комунистичке партије. А ви стално одричете, као да се бојите мене, као да немате поверења, што ли!

Ноћило је говорио умиљато, с осмехом, а брисао је тешке грашке зноја са лица. Обузимала га је нека мука, а хтео би већ да ухвати некако ову јегуљу! Седео је блед са модрим пругама на врату. Он уста и отвори прозор да добије ваздуха, а кад виде под прозором полицајца који у башти шета и чува Гордића, он одахну, и намах му би боље, и осети се сигурније. Кад виде шефа, полицајац