Наша књижевност

- 443

Зорило и Ноћило - 171

салутира, а Ноћило му задовољно махну руком и затвори прозор. Учинило му се да је недопуштено изгубио присуство духа. Не треба њему ваздуха!

6

Ноћило изиђе и рече Лозанку да полицајац сместа отпреми Гордића у затвор, преко код жандарма, у жандармериску станицу. Нека га преда на реверс, а реверс нека потпише командир станице.

Кад су му јавили да је Гордић у затвору, Ноћило одахну. Оде задовољан у кафану код „Централа“ и сам поручи пива не чекајући да га неко почасти, иако је тамо било велико друштво. „Пивско друштво“ сачињавали су шефови свих среских звања у месту, поред Ноћила, претседник суда, шеф финансиске управе, директор гимназије, шеф поште, управитељ основне школе, срески пољопривредни, санитетски и школски референт при среском начелству, и још људи „слободне професије“, адвокати и лекари.

Очигледно је било да се у друштву водио разговор о Гордићу, јер кад Ноћило наиђе, они сви радознало погледаше у њега чекајући да им он каже шта је уствари. Ноћило разумеде шта чекају, те упита у по гласа:

— Је л' Гордић»

Друштво му главом даде знак да на њега мисле.

— Крр... рече Ноћило, пућну језиком и показа руком као да закључава браву, означавајући тиме да је Гордић у затвору. ;

И то га врло расположи и врати му потпуно самопоуздање и снагу. Једино погледа са презрењем на Зорила, и не окрете главу на њега, јер је осећао да му овај може покварити расположење. Да му до данашњег дана не каже да је Гордић Хрват!

Врло весео Ноћило је стигао кући на вечеру са закашњењем. Како се он и овог пута правдао пред љутитом женом на изборе, жена изгрди и њега и Стојадиновића, али је Ноћило ипак остао за-. довољан. Пре спавања он се опет сети да је Гордић у затвору и не поквари му се расположење. Шта, да њега тај хрватски професорчић плаши! Имао је он посла са мало јачим комунистичким орлушинама, а не овај голуждрави професор! Заспао је Ноћило као клада. Али се трже иза првог сна. Није се сећао шта је сањао, само се осећао врло непријатно. Није могао да се досети због чега је изгубио расположење, и пре но што би опет покушао да заспи, он позва на телефон жандармериску станицу. Био је тамо само дежурни. Упита га да ли је професор тамо. Дежурни му одговори, с чуђењем, да је тамо. Па, сам господин начелник га је послао!

— Ништа, ништа, хтео сам само да видим да ли је добро! као извини се Ноћило. У

— Па, добро је! Господин подначелник није ништа наредио!

Ноћило је разумео. Нису још тукли Гордића, јер нису добили никакво упутство о томе. ИУ

ђж

'