Наша књижевност

172 Књижевност

— Ништа, то ћемо сутра уредити.

Пре но шту му сан поново склопи очи, Ноћила сасвим разбуди помисао: -

„Ђаво да га носи, тог професора. Можда он има право! Сутра дођу црвени, оде мој Ноћило на вешала! Каква Пишкопеја! То би још било срећа. У, уф, како је само поуздано говорио тај професор!“

Ћутао је неко време са том мишљу, шћућурен у кревету, али се онда опет окуражи: „Шта он мени ту! То је некакав занесењак. Тешко њему ако победимо на изборима! Има, мајци, да га више нема. Да, да, добро је ипак што је он код мене. Ухапсио сам ја сто других који не знају тако да говоре и да прете... и да плаше! Али, не дам се ја!“ И он стварно заспа сад спокојно. Чврсто је веровао у своју власт, и у власт којој је одано служио.

Ујутро је Ноћило обилазио пијаце. У дужност среског начелника спада и надзор над трговином. А он је волео да се ишета и да погледа живину каква је и каква-јој је цена. А и кајмак, сир, све уопште. Сад му се чинило да је нарочито згодно да шета на пијацама пред изборе. Ишао је раскречена корака са рукама на леђима, час по час питајући пошто пар ћурака, јер се — боме — Божић приближавао такође, а не само избори. Добро је да зна чаршија да начелник мисли на печеницу.

Пре но што уђе у начелство, он сврати у жандармерију. Командир станице га је већ очекивао да се договоре како ће даље сагласно дејствовати да се поредак пред изборе не поремети.

(Одломак из романа)

Богдан ЧИПЛИЋ