Наша књижевност

ОНА

Светли искрснуше

пред мојим очима видици:

то Она у мене ули

бол чудотворни и радост цвећа што, миловано ветром, трепери на пропланку. Као песма,

коју ни небо,

ни земља,

нису чули, -

заблиста Она у мојим очима,

букну у крви.

Као вихор бурни

дух ми узнесе

у ведрине,

у висине >

и златом љубави обасу моје јаде.

Јер све речи, којима певах невиђеној, као усеви среће падоше у срце

што купа

ради плодова љубави

која крила нова ми даде.

То ја светкујем • тренутак сједињења,

и као дете,

што прве, слатке речи муца,

упирем очи у лик њен; и као њива,

над којом лебди и шуми песма зрења, упијам жедно у себе

лепоту новога дана

пред којим прна

губи се сен.

Као зраци сунца зене ме њене згрејале. Цвркут у трмљу птичји

пијан је од сјаја —

те руке