Наша књижевност

174

што куршум су по непријатељу сејале, занос су загрљаја.

Мрка,

из рова,

митраљезом је косила,

а сад —

пољупци њени

нежно се спуштају на моје очи.

Очију њених муње по срцу кад ме шину у свести мојој блесне

изазов и пркос борпа

што кроз векове живи.

Утонуо сам

у косе њене тмину

и шапћем:

— Знаш ли да сам те пратио мишљу

у рову, на друму, у офанзиви

А сада дахом њеним дишем, животом њеним живим,

па имам, као штит витешки,

осмех на уснама

и у души бездан за све поруге света, за сва понижења.

— Знаш ли да чежње моје,

птице златокриле,

око тебе круже,

у недра хрле тиг

Одсјај ватара из ледних збегова у њеним очима сја;

још одјек јуриша

преко врлети,

преко брегова,

преко увала,

у њеном одзвања гласу

као песма

заљуљаних звона.

Радост стварања,

полет духа, 5 љубав српа

у мени је распламсала

Она. | а

Књижевност

Никола ДРЕНОВАЦ