Наша књижевност

176 – _ Књижевност

Али ипак Теразије није било тако лако прескочити, оно је било на путу господи. Газда Живко Кузмановић био је међу првима који _ су предосетили њихов значај, управо који су покушали да га створе.

Ни сва одвраћања пословних пријатеља из Дубровачке улице нису га се коснула. На све примедбе да су солидне домаћице научиле да у старом крају нађу и праву солунску свилу, најбољи сомот, или одлично крзно за либаде, злато од 24 карата и да се тешко одлучују да мењају старе навике, Живко је узвикивао:

— Ја сам други Стојан Симић.

Зар се нису сви чудили лудости Стојановој кад је пре неких шездесет година узео да зида кућу на пољу где су се простирало мочвари. А данас — то је Теразије. Њему се чуде што је овде подигао галантеријску радњу, а неће проћи ни шездесет година а овде ће бити трговачки центар. Зар није и из „Шанца“ где су већ господа подигла своје куће, као некад и са Теразија, текла вода на Зелени Венац правећи велико језеро преко кога се превозило чамцем. А сад су ови крајеви исушени и језера нема. Ево и старо гробље је покопала господска улица. Све ће да оживи. Будућност припада овом крају. И кнежевски конаци су се сељакали док се не утврдише на Теразијама.

— Код нас ће и даље долазити прави отмени свет — убеђивали су га упорно пријатељи из Дубровачке улице —, јер је сигуран у робу коју ће купити. Код тебе ће стићи нека сиромашнија помодарка, која ће ти за крпче или прстенче испретурати целу радњу.

Живка ништа не поколеба, он, са још неколико одважнијих људи овога лета господњег, започе мењање лика сиротињско сељалког краја који се уздигао и битисао на негдашњој испаши и мочвари.

Живко је купио велику, тешку кућу кривих зидова на двг спрата. Доле постави радњу, а у горњем делу се настани са породицом, женом, две кћери и два сина. .

При куповини куће показа се да газда Живко нема довољно пара да је у потпуности плати. Он се обрати своме побратиму и пословном пријатељу, једном од најугледнијих трговаца из старог трговачког краја, који га не поможе новцем, али чија сама појава утицаше на продавца да за остатак новца причека. Ко не би причекао пријатеља Терзибашићевог. Терзибашић је пре неколико година отворио галантеријску радњу у Дубровачкој улици и брзо се обогатио. Он се не би уплашио Живка и да је дошао у стари трговачки крај, али је више волео овако, да буду подаље један од другога. Исте су бранше, шта зна човек до чега може да дође. Уосталом, ништа га не кошта што се заузео да продавац мало причека Живка у погледу исплате куће.

Терзибашић откако се уздигао охладнео је према многим старим познаницима и пријатељима, па и према Живку, али није хтео то пред њим да призна да га не би џабе вређао, а и ласкало му је шго су га и Кузмановић и његова жена Милева, увек лепо и са много богобојажљивог поштовања примали.