Наша књижевност

Познаник из Кланца 2 : - 315

вим сунцем. Вода око нас гласније заромори, а хука малог млинчића, ужурбана и марљива, примаче нам се сасвим близу као да нас опомиње. Станић узе да се диже и отреса одијело.

— Ено га, брзо ће изамљети.

Поздравих се с њим и забацујући крак на леђа, позвах га да недељом наврати код моје куће. Наћи ће се, велим, каква књижица.

— Ето мене зором — весело прихвати он.

(С оближње лијеске шумно се спуза мој Николица с пуним њедрима зелених љешника. Кранусмо уз ријетку шикару хватајући пречац до уска путељка који је попријеко, преко стране, водио до

нашег засеока. 3 - — Овај је Станић мало шумаст — одједном се јави Николица.

— А зашто шумастг Ко ти то каже»

— Каже, богами, свијет — с немилосрдном дјечјом искреношћу признаде „Чаруга“. — Лани је крај своје куће правио рибњак, па му неко пустио воду, а рибе покупио. Кажу да купа своје краве у потоку и да дјецу никад не туче.

— Па видиш да није луд, не треба ни да туче дјецу — узех ја да браним Станића.

— Е, шта ја знам — усколеба се дјечак.

"На каменитом хрбату плећине, гдје се путељак ломио и нагло се обарао наниже, према главном путу, ја се још једном обазрех на остављену зараван у кланцу. Тамо, испред посивјела млинчића, стајао је Станић и вјероватно гледао за нама, јер кад ја застадох, на велико моје изненађење, он подиже руку и махну ми нечим бијелим.

Да му не останем дужан, и ја високо подигох своју сребрнасту ниску риба. Између њих бљесну велика пастрмка, прва коју смо уловили.

Кад кренух даље и кланац иза мене утону иза раслуцала кречњачког ребра, поче да ме обузима туга. Још увијек видио сам пред собом осамљеног Станића, остављена у тијесну склопу међу бреговима. Изгубљен тако у суровој и тужној дивљини овога краја богу за леђима, немирне главе и пун смјелих планова и необичних заноса, он ме у нечем потсјети на пастрмку, хитру и ријетку рибу изузетне љепоте, која изнедада заискри и бљесне у једноличноме мноштву осталих риба и убаци у срце веселу варницу, па човјек, обрадован, и нехотице помисли:

— Гле, зар се и ово нађе у овој забити»

Послије се увјерих да сељаци заиста сматрају Станића помало луцкастим човјеком. Откинут од скамењеног и неплодног сељачког конзерватизма, исувише откинут, он је у својој кући, у домаћинству, уводио мноштво новотарија слијепо вјерујући свему што је у књигама препоручивано и писано. Понешто од тога било је добро и на мјесту, понешто је, опет, било за други крај и другу средину или сасвим неприхватљиве, па је јадни Станић игпадао смијешан, тако да људи нису примали ни оно што је било корисно у његовим покуша-