Наша књижевност

316 Е . са Књижевност

јима. Успјехе му нијесу нигдје биљежили ни хвалили, а сваки пропао подвиг још би више унакарадили измишљотинама и препричавањем, тако да се није знало гдје почиње лаж, а гдје завршава истина.

Недјељом ујутру стизао је Станић мојој кући И чист и румен, блистајући празничким задовољством. Одмах би се забио У моје књиге, и новине не упуштајући се у разговор комшија, који би дошли код мене да се обрију и попричају. Зато би га убрзо заборавили као да га и нема у кући, а кад би се опростио и изишао, почињале су приче на његов рачун. Истина, ваља признати, поред све шеге и смијеха, увијек је остајала једна резерва поштовања према овоме несвакодневном човјеку, па би се истом, усред опште граје, понеко јавио:

— Богами, говорите ви што вам драго, али има ти код њега п паметније ствари. Ето пусте среће да и ми заметнемо онаке воћке. Ја, мој драги!

___М ту би говорник побједнички и пријекорно погледао читав скуп као да се и он сам, тек прије неколико минута, није исто тако смијао и кењчијао на Станићев рачун. -

Протече тако неколико година од онога мог првог разговора са Станићем. Ријетко навраћајући у село, забављен другим пословима, полако сам заборављао свог необичног пријатеља. Тек понекад, кад бих се нашао у каквој већој библиотеци, окружен полицама препуним књига, ја бих и нехотице помислио:

— Их, да је сад овдје Станић!

И већ сам замишљао његово једро срећно лице на који је бапала празнички отсјај широка раскопчана крагна, кицошки бијела и оперважена уском верижицом црвена веза.

Тек четрдесетпрве, ујесен, поново сам чуо за Станића.

У мом читавом крају већ одавна је пламтио устанак. Нарол је већ био преко главе пребацио први страх, партизани однијели прве побједе, а непријатељ показао уочљив кукавичлук, па се живот на слободној територији како-тако усталио у новим условима, свијет окренуо да сарађује љетину и да брине бригу о војсци, а већ пјесме кола и зборисања било је на претек баш као да се иде у сватове. Устанак је добијао изглед непрекидна празниха у коме су се на чудан начин смјењивали и мијешали заталасана дјевојачка кола и хаотичне ноћне бјежаније, веселе поворке са залепршаним заставама и задимљене завјесе изнад упаљених села, гласне побједе и мукла повлачења кроз помрчину. А поврх свега тога, као далек и сигуран пик освита, сваког је човјека носило чврсто увјерење да га негдје иза посљедњег пуцња и дима чека нешто ново и радосно, неслућене и сталне љепоте.

Већ смо имали и пушака и митраљеза, али нам се у бомбама никако није дало. Око наше устаничке територије непријатељ је сваким даном појачавао и проширивао вијенац бункера и других утврђења, у свакој чети'бомбаши су ницали као печурке иза кише, али се ни издалека „није дало смоћи потребан број бомби. Тешке цементне

појам веома во

гежр.

| Е ; ђ | | : | | ј