Наша књижевност

ЛОВЋЕНУ ПЈЕСМА

Рашири груди, разведри сводом чело, Ловћене тврди, над мирним модрим оком над сненом Боком, над Гором што изгара: — друго се, друго под тобом коло повело, ровова није, и није зулумћара,

ни страве горке, олује, љуте кише

ни мукле туге више !..

Бјеше ли облак, земљом ли бјеше тама,

на куће пусте попали жедни врани;

бјеху ли ноћи кад шанцем туга прама над другом мртвим, по кршу, мекој трави, и да л су муком свијали твоји људи

кад ријеч зори, кад вјера сном заруди; бјеше ли огња, расцвалих рана, боја ил све је спило под тобом, планино моја2

Крви, ох крви!..

Ал сад је згариштем крено живот: младика расте, кровља се обзорјем нижу гдје млини мељу, гдје влатје покошено мирише, плашшћем, гдје снови-курири стижу! Ти стојиш, облачје ломиш, и свуд си, над сваким крајем, покренеш вјеђе: другови моји — шта је, што није боље, гдје шкрипи, шта се снује, дајте — о срцу овом, о земљи нек се чује! Под тобом Гора...осмјех ти даљине здрави, планине зовеш, планине да поплави прољеће ово, да сиђе у плам зоре; ти си над миром убла, дозивљеш све изворе,

У

_

у

МА

нам На __и~

по ЕЦ. Д. _

>

па а АД ђин у а Ла ~. _ -

-пре-ва:

де ~ 6 а

ПРОМИНА