Наша књижевност

320

за стадом идеш, лазином ступаш меко,

буковим хладом, забитом алугом неком, пребрајашг језера, и воде, у корак идеш с плугом, с насипом растеш, с насељем новим младиш и пругом, и пругом...

Шуморе јутра. Пјева сунце. Свуд се стопе руке — градњама тутњи ко у даљ водопади. И вичеш сунцу: погледај шта се ради,

шта се крај мене гради, послушај удар била, ту чежњу дугу, ту снагу што је спила:

— ријеке кроте, стијење тврдо топе,

чама је легла, чаму су у конопе!

И кличеш сунцу: погледај шта се ради о, неће бити глади, и неће бити глади!..

Рашири груди, разведри сиње чело,

Ловћене, зором — над Гором што изгара! Друго се, друго весело коло повело

кад није жица и није зулумћара!

Ти видиш: изнико град (је и расте крај Мораче — ој, пала крај Мораче улица нових јата (коме ли стреме, куд ли ће смјех палата2); бригада бригаду прати — једна се с другом стаче, градови ничу, руде, ко овај крај Мораче,

и битка бије... Шта ли ће од Блата бити,

куд ли ће воде понором болести скрити"

О кад се једном из воде земља јави

хоће ли жито, хоће ли да заплави, -

хоће ли бити над врелом блага скрита

и Црна Гора сита, и Црна Гора сита7..

_ Душан КОСТИЋ

Књижевност