Наша књижевност

ож

323

тану ме сјена властитога лика, такну шуштај крошње (или ухо вара).

Зашуми нада мном шапат млада листа, као уздах топли, што се оте усни, макну га лахор, на дну ноћи блиста, шапуће моме клонуломе тијелу:

одмори се, стани, пригни чело, усниј...

„Тако је то било“, као за се рече

мој другар у злу, и руком чело такну,

ко да с новом, бољом мишљу, сам, слободи креће, а образ се његов, озарен, помакну,

обасјан ватром унутрашње среће;

рад успомене грозне ријеч му с уста неће...

Опет ме узе ноћ чаробница,

бескрај тишине поклопи ме свега,

сва ми нутрина одзвук многих звона, раскошје тишине на душу ми лијега, =: иђах шутећи, тих ко васиона.

Плану мношттво звијезда у зрцалу воде, расипа лахор пламичке површином, шапућу крошње (разговоре воде), кораци наши одзвањају тишином...

Звијезде! Јато птица са свијетилљком у Ју И кад која малакше у лету,

или проспе свијетло (котарицу пуну!),

летећ у висину, као пчела цвијету,

„рој небески сјетлоносног злата,

(о причо из дјетињства, чудо овог сата!): то враћају се земљи материне сузе, толико их на свијету, да их свемир узе!

„Кад би знала, мила моја мати, да је корак и другар једини

ту

| 1 ка“ на

"ај. ћу

ИВИЦЕ Два ама. А БАН ар

ТУР

Реф не ам да: с. ве