Наша књижевност

322

Књижевност

на обзорју кадикад покажу се траци... Остаје бразда сјајна, као траг,

тренут сјећања на дјетињства сат;

на часак засја мајке поглед благ

и све некуд тоне, слази неповрат... Прољетна чежњо и ти топли даше, малаксалост, гануће, пуноћо животна, о прошлости упорна, која збогом маше, и ти младости, ти слободо златна;

луди загрљају, уздисаји, смијања, кликтаји здравља (сунце, што се креће), о мудри законе вјечнога клијања, што остаје од вас, ви прашино среће7

И ништа, ништа, до ова топла ноћ,

ноћ и тишина (нетопира крило!),

чуј нутрине зов, што збори: ваља поћ, што тјеши и блажи: ништа није било...

Шуми спасилица, мутна слика свода у води се огледа, лагано отјече, | киша у лишћу, „то незнан нетко хода око куће наше у позно, љетно вече.“

И престадоше капи. Крупна звиезда таче задивљену зјену уморна ми ока,

а мисо се моја ко сулуда маче,

повјесмо сања у плетиво заче

савладана срећом, животом, тајном ноћи, разгали се душа, прозборишне очи...

Аб тих слика, што их душа гледа...

А из тамних, безданих дубина запахну ме талас свеживих мириса, слапови тмине падају с висина,

шуме у крошњи шћућурених тиса... Чух срце, другара и вјечитог путника, срце, само, усплахиреност њедара,

ирбаљ