Наша књижевност

324

Књижевност

живота новог знање, што ме сада прати,

да живим ко никад, син твој једини,

ај што бих дао, да то је теби знати“ —

кресну мисо и сјетих ја се гласа,

што дрхтну ко сјена, кад вјетар такну свијећу:

„Ако те одведу, сине, ја живјети нећу...“ Ал ја ко соко кликнух, из свег гласа, и не знах никад радости ја веће,

гордост ми света груди заталаса:

„Слободи, слободи корак мој се креће!“

Ото ШОЛЦ

Дирера ега