Наша књижевност, 01. 04. 1950., стр. 22

324

Књижевност

живота новог знање, што ме сада прати,

да живим ко никад, син твој једини,

ај што бих дао, да то је теби знати“ —

кресну мисо и сјетих ја се гласа,

што дрхтну ко сјена, кад вјетар такну свијећу:

„Ако те одведу, сине, ја живјети нећу...“ Ал ја ко соко кликнух, из свег гласа, и не знах никад радости ја веће,

гордост ми света груди заталаса:

„Слободи, слободи корак мој се креће!“

Ото ШОЛЦ

Дирера ега