Наша књижевност
326 Књижевност
1
У својој оцени Лафаргова животног дела, датој 1941 године, поводом трагичне смрти Пола и Лауре Лафарг, Лењин је подвукао следећу мисао: „У лицу Лафарга сјединиле су се... две епохе: епоха када је револуционарна младеж Француске, у име републиканских идеја, јуришала с француским радницима на империју, и епоха када је француски пролетаријат, под руководством марксиста, водио упорну класну борбу против целог буржоаског поретка, припрема јући се на последњу битку с буржоазијом за социјализам.“
Животни пут Пола Лафарга, обележен сталном линијом успона, сам собом, сјајна је илустрација дубоке истинитости Лењинове оцене.
Пол Лафарг родио се 1842 године, на острву Куби, у месту Сан Јаго. Године младости, испуњене упорним интелектуалним радом, провео је у Бордоу, где је учио гимназију, и у Паризу, где је студирао медецину. Још у својим младим данима, понесен слободарским покретом који је имао моћне претставнике на универзитету, он је од ватреног присталице либералног републиканства, које је тада освојило интелигенцију, постао страсни приврженик Прудона и Бланкија. Идеје малограђанског социјализма, које је заступао свим жаром свог младалачког темперамента и испољавао их са страшћу фанатика, на крајње оштар и ексклузиван начин, ускоро су га учиниле истакнутим студентским трибуном и борцем. Када је, 1865 године, због свог радикалног става на студентском конгресу у Лиежу, био искључен са универзитета, Лафарг је — да би могао наставити своје започете студије — емигрирао у Лондон, верујући да ће изван своје домовине, у сређенијим условима живота, моћи лакше да настави свој животни пут.
Случај је хтео да се Лафарг, убрзо после свог доласка у енглеску престоницу, зближио с Карлом Марксом, који је ту, присиљен на политичку емиграцију, прикупљао градиво за своја научна дела н управљао револуционарном делатношћу пролетаријата. Тај сусрет био је за младог и упечатљивог Лафарга судбоносан. Сећајући се, једном доцније, после Марксове смрти, тих својих првих сусрета, сам Лафарг је признавао: „Било је то као да се цепа вео пред очима. Први пут сам јасно осетио логику светске историје и могао сам да појаве развитка друштва и идеја, привидно тако противречне, сведем на њихове материјалне узроке. Био сам тиме као опсењен, и годинама сам стајао под тим утиском.“ Но сам процес Лафарговог преображења није ни издалека био тако једноставан како би се из ових речи могло закључити. У току свакодневних, скоро увек необично дугих, често врло оштрих, почекад чак безобзирно вехементних распри, у којима је стари „мавар“, зрео од искуства, играо улогу немилосрдног учитеља, а млади „креол“, самоуверено упоран, ћудљивог ученика приступачног само очигледним разлозима, између њих су се, на основу обостраног људског уважења и интелектуалног поштивања, постепено развиле пријатељске симпатије подржаване