Наша књижевност

Лафарг као књижевни критичар 327

најпре истоветношћу циљева, а потом, спорим процесом, све одлучније и дубље, и јединственошћу погледа. На интелектуалне везе ускоро су се надовезале сентименталне: за време својих посета Марксовој кући, Лафарг се заљубио у његову млађу ћерку Лауру, биће нежно и свим срцем одано идејама свога оца, која ће га убудуће као жена пратити у свим немирима, тешкоћама и радостима његовог олујног живота.

Уверен једном у исправност Марксових револуционарних потледа, Лафарг је сву своју радну енергију и темпераменат борцареволуционара посветио популарисању идеја научног социјализма, њиховој стваралачкој примени и разради у новим областима, на новим друштвеним и политичким проблемима. Иако је, по ширини своје културе и снази револуционарног темперамента, убрзо постао један од најдуховитијих пропагатора идеја марксизма, он је свој рад пропагандисте и публицисте сматрао само као један део својих обавеза према револуционарној борби, само као једну форму рада на остваривању пролетерске револуције. Развијајући замашан новинарски, публицистички и научни рад,»он је истовремено, и не с мање енергије и умешности, био активан борац у француском социјалистичком покрету, један од најистакнутијих и најрадикалнијих. За своје заслуге у радничком покрету био је изабран у 1 Интернационалу, као секретар за Шпанију. За време Комуне, на чијим припремама је и сам активно радио, био је послат, по задатку, на југоисток Француске: требало је да се револуционарни таласи пренесу по целој земљи. Сам Маркс, скоро непосредно после догађаја, у једном писму Бизлију, истицао је велику улогу Лафарга у Бордоу. По слому Комуне, гоњен од крвника версхљске реакције, емигрирао је у Шпанију, где је развио жестоку активност против Бакуњинових присталица. Доцније, по објављеној амнестији, поново се вратио у Француску (1880) и наставио с револуционарним радом. Заједно са „илом Гедом основао је Француску радничку партију.

Пол Лафарг био је један од оних идеолога радничког покрета који су, дубоко прожети свешћу о историској нужности пролетерске револуције, цео свој живот, све своје физичке и умне способности, посветили револуционарној борби. Није нимало случајно што је Лењин истицао да су се руски револуционари, у својој борби за обарање царског поретка насиља и неправде, надахњивали моралним примером Пола Лафарга. Колико је Лафарг искључиво живео само за револуционарну борбу, за остварење социјализма у свету, најбоље сведочи његова трагична и неразумна смрт — пример античког схватања јединства теорије и воље, јединства карактера и животних циљева. Дошавши, под старост, до уверења да више не може бити од користи радничком покрету за који је живео, Пол Лафарг је, заједно са својом верном животном пратилицом, Лауром Маркс„Лафарг, извршио самоубиство тровањем (1911 године): чинило му

ЈУ даља

ПИРА Бо А У

МЗ

сл а 5