Наша књижевност

Књижевност

-се да живети без могућности рада за ствар која животу даје смисао постаје бесмислено .

Његовом смрћу нестало је једног од најистакнутијих радничких бораца у другој половини ХТХ столећа, најизразитијег претставника научног социјалистичког покрета у Француској.

ПЦ

Лењинова мисао о Полу Лафаргу као личности у којој су се

2 две епохе у еволуцији друштвено-политичких борби (дакле, и у развитку идеја које су те борбе пратиле и одражавале), показује још очигледније своју исправност када се провери на научној, публицистичкој и књижевно-критичкој делатности Пола Лафарга.

Васпитан и одрастао у духу идеја либералне интелигенције, која је свој друштвени идеал видела у парламентарној републици, Лафарг је израстао у револуционарног социјалисту који тежи завођењу диктатуре пролетаријата. На том путу идејнога рашћења од либерализма, преко бланкизма и прудонизма, до марксизма Лафарг је доживео, као зрео и формиран човек, не само многе унутрашње радости у откривању нових схватања и назревању нових хоризоната, него је морао да пређе и тешке идејне кризе у ослобођавању од оних убеђења, темељно проучених и присно пригрљених, које је нови, вишт степен сазнања показао илузорним, учинио беспредметним. Иако је процес стицања нових убеђења ишао упоредо са процесом ослобађања од предрасуда, треба истаћи да је он код Лафарга, — као, уосталом, и код већине интелектуалаца, — уствари био знатно тежи, спорији, мучнији, с непрекидним и подмуклим рецидивама.

У публицистичком и научном делу Пола Лафарга распознају се трагови те унутрашње идејне борбе, трагови савлађивања и превазилажења либералистичких и малограђанско-социјалистичких схватања. И у филозофским, и у економским, и у књижевно-критичким радовима Пола Лафарга поједини ставови откривају његово идеолошко порекло, они указују на извесне тренутке у његовом идејпом развитку. Са позиција марксизма Лафарг се, ту и тамо, у ставу, у образложењу, У формулацији, враћа на позиције вулгарног материјализма, механицизма, еволуционизма, а понекад, — у борби против малограђанских идеала либералног псеудонапредњаштва и анархизма, — запада и у дечје болести левичарења. Срећом, те слабости нису ни тако битне ни толико велике да би могле довести у питање и само његово дело. По својој основној идејној устремљености, оно је прожето социјалистичким духом, настојањем да се сва питања и сви проблеми поставе и реше са становишта интереса пролетаријата као револуционарне класе, са гледишта идејне борбе коју пролетаријат води за остварење својих историских циљева: ослобођења човечанства од угњетавања и експлоатације.

Но све те слабости и сви недостаци имају и своје објективне, историске разлоге: они су уствари слабости и недостаци револуцио-