Наша књижевност

| " Би

Лафарг као књижевни критичар = = 329

нарног покрета у Француској седамдесетих и осамдесетих година, када се француски социјализам, и идејно и практично, батргао између буржоаско-реформистичких идеала прогреса и научне (марксистичке) анализе задатака и циљева. У том покрету, као практични и теоретски радник, увек у првим редовима борбе, увек на попришту где су се давали и примали ударци, Лафарг је увек био на најрадикалнијој левици. Његов крајње оштар начин борбеног наступања (на пример, против жоресоваца у парламенту), неумитна снага његовог логичког расуђивања (на пример, у раскринкавању лажних пријатеља радничког покрета), донели су му, у табору реформиста и опортуниста, славу — „љубитеља парадокса“, како га је Каупки окрстио.

Но тај „љубитељ парадокса“, који је међу првима у Француској схватио нужност употребе револуционарних метода за остварење социјалистичких циљева, посветио је цео свој живот радничком покрету, остао веран револуционарној борби. Његове слабости и грешке нису биле последице издајства револуционарног покрета, прелажења на позиције опортунизма. или реформизма, него недовољно јасних погледа на теорију и праксу револуционарне борбе, недовољно доследне примене марксистичког погледа на свет у свима областима и у сваком тренутку. И кад је грешио, Лафарг је имао жарку жељу да помогне револуционарни покрет, он је увек тежио пролетерској револуцији. ~

Баш због те револуционарне оштрице Лафаргова дела, многи су хтели да умање значај Лафарга као појаве, да умање смисао његове научне и публицистичке делатности, настојећи да га, очигледно потцењујући и самог Маркса, прикажу искључиво као популаризатора Марксових идеја. Ништа погрешније од тога! Лафарг је, истина, био популаризатор Марксових схватања, и то један од најпоузданијих и најсјанијих; али је истоврамено, схвативши правилно основе марксизма, разабрао да марксизам није никаква догма, да се не ради и не може радити о томе да се популаришу извесна начела, него о томе да се усвоји научни метод који треба примењивати у свима животним подручјима и околностима, увек изнова, стваралачки, према конкретним условима. Поступајући у својим делима тако, Лафарг је у низу области, а првенствено на пољу настанка и развитка буржоаске идеологије, дошао до нових и значајних резултата. Његова дела као што су Право на леност, Религија капитала и Економска наука Карла Маркса спадају у ред најснажнијих и најдуховитијих марксистичких дела у другој половини прошлог столећа. Колико је сам Лењин ценио теоретске способности Пола Лафарга, најбоље се види по томе што се он, побијајући у свом делу Материјализам и емпириокритицизам лерфидне покушаје нове идеалистичке ревизије основа марксизма, позива на теоретске радове Пола Лафарга, убрајајући га међу најистакнутије претставнике материјалистичког погледа на свет.

>“