Наша књижевност

Белешке

најјединственијег романског стила у целој земљи. Портал, обележен 1240 годином на тимпанону, израдио је хрватски мајстор Радован. Украс претставља Грех и -Покајање. Стилофорски лавови носе Адама и Еву (један од најстаријих женских актова у великој скулптури Средњег века), симболе греха. Низ призора из Христовог страдања евоцира спасење. Широки украси од увијених гранчица и „радови у месецима“ су ремекдела запажања и реализма.

У Србији и Македонији скулптура је више у служби архитектуре, уоквирујући портале и прозоре, посвећујући се општем декоративном ефекту. Лав са портала у Дечанима, тако чудесно религиозан, у поређењу са лавовима из Трогира показује целокупну разлику двеју уметности У њиховим крајностима. Али су, ипак, мајстори који су градили српске цркве долазили често из далматинских градова.

Уметност Трогира, Дубровника и Задра је уметност богатих самосталних градова, средоземних“ општина.

_ Уметност српских цркава је уметност

једног друштва, једне феудалне државе са дубоким коренима у традицијама старих племена. За спас душе, а још више ради добре управе краљевином, сваки владар, коме су ускоро подражавали великаши, градио је и даривао једну цркву. После шест векова бесног рушења, после толиких инвазија и ратова, још их је пуно по најудаљенијим крајевима. Те су

цркве прекривене фрескама од тла.

до сводова. Често више слојева -скоријих слика или обичног кречења покривају ремек-дела. То невероватно

393

богатство, непознато, занемарено пре успостављања нове Југославије, тек наших дана почиње да се цени у својој правој вредности. Изван Југославије оно је такорећи непознато.

Још мање је познат рад „јеретика“, оне браће француских Албижана, уметност богумила, или боље рећи остаци који још постоје. Српски краљеви и хрватски великаши прогонили су их шест векова, били су предмет више крсташких ратова, борили -су се у оном добу свирепости за свој идеал правде и човечности, непријатељски _ расположени, – непробојни према великим струјама које су их гритискивале са свих страна. Рушилачки бес беше се подигао против њих. Књиге су им биле спаљене, традиције су им се угасиле, ми о њима знамо само оно што су о њима рекли њихови непријатељи. Једина сведочанства која су нам од њих остала, то су њихови гробови, они дивни монолитни блокови разасути на хиљаде нарочито по Босни и Херцеговини, по Далмацији, по Западној Србији исто тако. Изгубљене у огромним босанским шумама те извајане стене певају животну радост упркос свему, и, у маникејској борби тмине и светлости, занету веру богумила у светлост. Њихова уметност ни по чему не личи на оно што их окружује, јаз је непремостив. Да ли има претходника, сродности» У сваком случају не зна се за њих и све су претпоставке могућне.

Средњевековна фреска и скулптура Југославије поставља проблеме, њихова богумилска уметност остаје загонетка. Загонетка у којој се источњачка префињеност стана са оштрином визије палеолитског уметника.“

РЕЧ ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА НА ОТВАРАЊУ ИЗЛОЖБЕ НОВИЈЕ ФРАНЦУСКЕ ЛИКОВНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

Средином марта у Уметничком музеју у Боеграду отворена је Изложба повије француске ликовне уметности, на којој су изложена она љела француских сликара која су стална својина овог Музеја. Приликом отварања, директор Музеја Вељко Петровић, књижевник, одржао је уводну реч, коју овде доносимо у целини:

„Наш музеј, откако је доспео у ову Прокрустову постељу од зграде, приказао је народу три изложбе, разуме се, мањих размера али значајних за стварније, за критичко упознавање новије српске сликарске уметности. То су биле изложбе Ђуре Јакшића, Уроша Предића и Паје Јовановића, и, тзв. Београдског сли-

„ а у И а

оу ма 4 А аса

! (а