Наша књижевност

394 4

карства с почетка ХХ века чије претставнике називају и „српским импресионистима“. Ми смо били свесни шта пружамо народу, омладини која учи, науци, па, ипак, отварали смо те изложбе тихо; једноставно смо раскрилили врата и ту чињеницу објавили у новинама. Изложбе, онако како су биле принете публици, говориле су јој довољно, па је зато и посета, без разлике професија, стања и узраста, била обилна, каква се пре рата ни сањати није могла,

А, данас, ево, враћамо се традицији и обнављамо праксу уобичајених форми, То чинимо из два разлога. Један је чисто присне природе а други се оснива на односима који прелазе границе и наше установе и домаћега културног живота. Први, дискретни разлог, у томе је што смо најзад успели да ову просторију раскрчимо од стотине сандука с музејским предметима, да је колико-толико 0способимо за излагања. Тиме смо постигли, ипак, нешто крупно за наше задатке. Отсада ће се моћи показивати народу више, но до сада, од разнородних вредности ове народне, културне установе. А та околност чини од овог дана домаћу светковину.

Други разлог што смо сматрали за сходно да Вас позовемо и да овај тренутак увеличамо Вашим присуством, па, овом приликом, и проговоримо неколико речи у томе је што су ове овде изложене, изванредне, уметничке творевине францускога порекла, и, што се ова наша изложба отвара готово у исто доба када и она тамо у Паризу, наша по садржини и много обилнија, и што ће се, можда, већ за месец дана, тек стотинак корака одавде, у Калемегданскоме Уметничком Павиљону, уредити и изложба великих француских сликара, Делакроа и Курбеа.

То није случајни стицај сличних, сродних догађаја. А нити је дело неке пуке пропаганде која барата, навија и одвија, тананим и кртим уметничким проблемима; то је природни, данас дозрели плод наше стварности, нашег петогодишњег културног развитка у слободи, то је плод препородилачких борби и настојања послератне Француске која обнавља и подмлађује, према новим прилика-

Књижевност

ма у свету, своју часну, зрачну улогу културне предводнице, модерне Атике у Европи.

Наша социјалистичка отаџбина, наши народи који су исполинском борбом и у историји незабележеним жртвама извојевали себи своју Федеративну Народну Републику Југославију, не могу ни замислити слободан, у међународним односима, равноправан и равномеран, културан развитак, без културних веза, без културне узајамности са свима културним народима, и мањим и већим, који, при тим културним разменама и позајмицама не скривају наметљиве империјалистичке примисли. Наше схватање слободе, за које смо убеђени да је оно истинско, социјалистичко, схватање и тумачење хумане и хуманистичке слободе, садржи у себи и слободу одабирања културних вредности.

· Наши су народи стално, вековима, тежили да ступе у везу с француском културом, чак и кроз оловне зидине аустромаџарског, турског и млетачког мрачњаштва, а од ње при“ мали само оно што је вазда и било битно француско, надахнуто слободом продирног, сређивачког и стваралачког човечјег разума, радошћу и лепотама човечјег живота у природи и друштву. Наш је народ и из освајачког, кобног Наполеоновог подвига извукао оно светло, што је Велика Револуција и њему наметнула. А Француски народ, који је задржао назив »Ба сгапде паноп« још и онда када су га други надмашили бројем, пространством и обиљем наоружања, није напуштао, и поред друтих интереса, своје људско занимање за ове крајеве и народе нашега света на тзв. „блиском истоку“. Почевши од француских, истинских 0снивача научне византологије па до читаве плејаде научника и естета, државника и поета, они су, често и одвојено од службене политике Друго: Царства и Треће Републике, с љубављу и разумевањем истицали борбе наших народа против угњетача и експлоататора, који су тако дуго и тако свирепо заклањали вид испред наших духовних очију. Они су слутили, већ стотину година раније, да ће само ослобођење по себи створити овде, на Подунављу, на Балкану и на Јадра-

Маи ара зета ја За кеснљмр овна ај извини - ваљка со та авва

удадаићаана