Наша књижевност

502 '

моментима у нашој литератури који значе знатно ослобађање од догматског И крутог третирања књижевне материје, од шематског и једностраног решавања књижевне проблематике која није ни једноставна ни могућа да се подведе под калупе, Богдановић је истакао сву ширину партиске књижевне политике која омогућава пуну слободу уметничког стварања. Али је истовремено указао и на извесне штетне појаве које се ту и тамо већ јављају на плану наше уметности, појаве које под плаштем " принципијелности носе са собом извесне личне и нездраве моменте које свакако треба превазићи и избећи у нашој уметничкој пракси. Мако импровизован, реферат Богдановића био је веома жив и занимљив и набацио је низ интересантних запажања за размишљање, ма да је билоим формулација које су, можда баш због импровизованости реферата и речене у захукталом реторском темпу, биле "недовољно прецизне или недовољно еластичне.

Дискусија после ова два реферата, по обичају, није била довољна, није уопште била на висини једне годишње скупштине када је збиља прилика да се прочисте многе ствари и мишљења, донесу заједнички ставови и оцене о протеклом раду Удружења и његове Управе. У рефератима је било доста података на којима се нужно морало зауставити,

Књижевност

које је ваљало темељито претрести. Али дискусије није било. Јер оно што је тако лично и тако вехементно говорио Станислав Винавер било је више него депласирано, у најмању руку промашено. Његов покушај да рехабилитује предратни модернизам био је сасвим наиван, личан и — комичан. Винавер је засуо скупштину свакојаким произвољностима (порел неколико тачних критичких мисли) и његов иступ оставио је мучан утисак на све присутне. Али је још мучније било то што се нико није нашао да му одговори, што -се прешло преко тога — ћутањем.

Прочитан је и прихваћен предлог правила Удружења са потребним изменама унесеним према новом Статуту Савеза књижевника Југославије, донетим на П конгресу књижевника Југославије. На крају је изабрана нова Управа Удружења, Суд части " Надзорни одбор. За претседника изабран је поново Милан Богдановић, за потпретседника Јован Поповић, за секретаре Панић-Суреп, Ерих Кош и Ристо Тошовић, а за чланове Управног одбора Десанка "Максимовић, Младен Лесковац, Михаљ Мајтењи, Танасије Младеновић, Ели Финци и Миливоје Ристић. У Суд су ушли Душан Матић, Душан Костић и Бранко Ћопић, а у Надзорни одбор Милап Ђоковић, Ђуза Радовић и Арсен Диклић. Са скупштине је упућен телеграм маршалу Титу. С:

БРАНКО ЋОПИЋ: ЈЕЖЕВА КУЋА („Библиотека пионира“, Ново поколење, Београд-Загреб 1949)

Веома плодан и разноврстан у избору тема за своје дечје књиге, Бранко Ћопић није занемарио ни бајку о животињама, иако се једном сам делимично изјаснио против затварања детета у „дјечји свијет“ мачака, паса, зечева итд. Познато је, наиме, да деца претшколског узраста често управо из животињског света бирају своје идеале. Упрошћене радње, примитивна психологија животиња и чаробност шуме као места збивања, поред осталога, чине да бајка о животињама буде омиљена дечја лектира, подесна да се њоме детету поетски приближе извесна сазнања о животу

и људима, као и-да се дете, поред живахне радости што му је ове приче буде, упозна са стварним животом, у природи, да му се пружи нека практична поука или укаже на васпитни идеал. Саме животиње пак 0бично су духовито персонификована бића, чије понашање има смисао људских радња и понашања, која привлаче дечју пажњу и буде живо интересовање детета. Таква је и Ћопићева „Јежева кућа“.

Причајући у овој стихованој бајци о дубокој љубави јежа према својој кући, ма да је она веома скромна, ма да је јеж извргаван руглу због ње,

.