Наша књижевност

Белешке _ о Ра

Ћопић уствари обрађује велики мотив љубави према родној груди, коју треба волети и онда када та љубав захтева напоре самоодрицања, када је понижавана и нападана, када та родна груда привидно не пружа све благодети удобног живота. „Хуље за ручак дају родни праг“ — каже јеж на крају и те његове речи обједињују и поенту и високи морал приче.

Међутим, иако писана с том високом васпитном интенцијом, и дата течним, живахним, ведрим и лаким стиховима песника од заната, речником који се веома, иако не увек, приближава дечјем изразу, формално прилагођена, деобом на мале целине, дечјој снази аперцепирања, и с омиљеним дечјим животињама као јунацима, ова бајка ипак има један недостатак, чест у Ћопићевом стварању за децу. Наиме, она нема довољно радње, нема динамике, нема оног драматичног заплета који својим наглим разрешавањем чини од бајке најбудније приману дечју лектиру. Она је више низ жанр-слика о једном „обичном догађају“ из животињског света, у њој се више прича о ономг што се десило, више се вербално подвлачи љубав према родном прагу, него што се износе догађаји. А описи су, ма како песнички дати, слабија места у књигама“ за читаоце овога узраста. Цела је радња у овоме: Јеж, врли јунак шуме, позван је код лисице на гозбу. Он се одазива позиву, али после обилног, „четверосатног“ ручка одбија да остане на ноћишту код лисице, у њеном богатом каменом двору, већ се враћа својој кући. Радознала да види каква је то његова кућа што је претпоставља њеном двору, лисица полази за њим у стопу, среће вука, медведа џ свињу, од којих се свако успут руга јежевој љубави према родном прагу. Затим свечетворо“ долазе до труле букове кладе, у којој се налази јежева лога, довикну му да је будала што толико цени своју страћару, на шта им јеж одговара да му је родни праг мио, па ма какав био. „Прост је и скроман, али је мој, ту сам слободан и газда свој“. Он им прориче да ће свршити наопачке, о чему се одмах из епилога и уверавамо. На те две шире екскламације своди се радња приче. =

Пж

Њени јунаци су класичне личности дечјих бајки, који обично имају своје утврђене атрибуте, претстављају утврђене карактере. Ове познате лакове Ћопић је оригинално и мало гротескно изменио. Тако се код њега лисица, увек носилац практичне мудрости, подвала и неверства, јавља као изванредно гостољубива домаћица, која искрено и топло дочекује госта на богату гозбу, на којој долази до израза и њен гурмански карактер. Она је до краја позитивна личност, мудро

се каје што се руга јежу због ње-

гове љубави према убогој кућици, и изазива симпатије читалаца. Јеж је витез без мане, „кавалир прави“, „вештак и мајстор у послу свом“. За себе каже да је вредан, да ради, да се бави ловом. Са заносом говори о љубави према родном прагу. А, уствари, писац је најјаче подвукао његов гурмански карактер, који се испољава на лијином богатом ручку. (,,Отпоче ручак, чаробан, бајни. И јеж и лија од масти сјајни... Затегну трбух ко бубањ ратни-..“). Можда није опортуно једном оваквом филистру, па било то и у бајци, и то кад се накресан враћа са гозбе, (можда и није случајно што га је духовити илустратор А. Јосић претставио као сеоског ђилкоша), ставити у уста речи љубави према родноме прагу; „Кућице драга, слободо моја!... „Кућице моја, најлепши рају!...“ Јер изговаране у оваквом моменту и на овакав начин, па макар и у одговор ва увреде и понижења, оне не звуче као израз патриотског осећања, као речи љубави према лониженко; и оклекетаној родној груди, оне не извиру из осећања верности према тој груди, немајк- смисао пркосног самоодрицања. ради једног вишег принципа. Напротив, оне звуче, и нехотице, као задовољна иесма скромног _малограђанина, који је „вредан, ради, бави се ловом и мирно живи под својим кровом“, тамној и глувој рупи под старом буковом клалом, за који јеж говори, „сав блажен и срећан“: „Прост је и скроман, али је мој“, итд., и који у својој кућици-слободици, ма каква она била, види тврду залогу свога ситносопственичког принципа. Дете то ле. може. да види, али се тешко отети утиску да је овде Ћопићева песничка