Наша књижевност

506

+

му се Волкер битно разликује од свога земљака и савременика Чапека, чијим духовитим бајкама недостаје управо та смисаона веза са стварношћу. Тако, на пр. у бајци о лимничару сироти дечко из предграђа трага, у својој жудњи за срећом, за једним дугметом, да би се за њега могао ухватити при сусрету с димничаром, који носи срећу. Али срећа се одазива на свој начин. Малишан и сам постаје димничар. Смисао своје среће он налази у раду за друге. „Крчио је пут да сунце и ваздух могу прићи људском огњишту. оне леп посао“. Е : Та радост људског рада још јаче је подвучена у „Бајци о писмоноши“, у којој мали јунак, опет сироче у варошици у планинама, радосно врши своју дужност, као да држи „у својим рукама послање читавог света“. И његова љубав према другима је бескрајна. Али на њу, у отсудном часу, одговара само сирота девојчица, нахоче из надничареве куће, када, помало мистичном игром судбине, дечак буде изведен као убица на губилиште, усред лицемерно-моралних и ружно-радозналих малограђана. Овом бајком, која је због мистичног момента идејно слабија од других, Волкер се највише приближио тону народске приче о праведнику који не може да пропадне, и о љубави која је јача од смрти. Међутим, у бајци „О милионару који је украо сунце“, У којој се песничко уобличавање широких размера конкретизује до појединачнога, Волкер, са пуно убиствене ироније, готово сарказма, даје симболичну слику читавог капиталистичког друштвеног поретка. Јунак бајке, милионар, зао, хајдучки грабежљив, силан снагом уништавања других, „који је у своје руке згрнуо све благо читавога света“, али који под свиленим хаљинама носи тело разједено ранама, биће чија је „смртоносна снага“ голема, док му се „животна снага“ нагло смањивала, уствари је конкретан лик капитализма као таквог, са свима његовим моралним ругобама. Да би спасао своје тело од труљења, милионар, по савету лекара, кога одмах убија, да овај не би одао тајну његовог распадања, скида сунце с неба, затвара се с њим

Књижевност

у кулу од гвожђа и бетона, што му је граде милиони радника, да би његовом целокупном топлотом и снагом лечио „болест читавога света“ што се у њему сакупила. Да би слика његове моралне ругобе била још изразитија, он одмах сања како ће да скине и звезде с неба, како ће бога да постави за свога секретара... У ове васељенске планове он уткива и ситну рачуницу малограђанина: од сунца ће да прави жижице, маст за опекотине. Свету пак који остаје у тами он пружа бучну пропаганду о највеличанственијем примеру људске пожртвованости, о томе како је он, „познати човекољубац“, само „ради

_ среће човечанства савладао старог

крвника“... Дабогме, сунце се није дало затворити, јер добра овога света заједничко су добро свих људи.

Тако је Волкер успео, поред нове тематике и увођења радног човека у проблематику бајке, да сачува њен интегрални оптимизам. У њима је дошла до израза његова вера у човека, у његову бољу будућност, у бољи живот, у наставак једног новог света без потчињавања и експлоатације, као и његова љубав према малима и пониженима, управо све оно што најбоље карактерише његово песничко стварање. Оне су добро компоноване, сажете као целине, без ичега сувишнога, јасне у својој симболици. У њима је сачуван стил и језик/ бајке, богат могућностима, али коришћен с мером, тако да су речи тешке од унутрашњег смисла. Иако у њима нема дечјих ситуација, иако писац на свет не гледа дечјим очима, да би његово приповедање било детету потпуно блиско, ако као целина прелазе снагу дечјег схватања и речитије говоре одраслом читаоцу, оне нису потпуно неприступачне ни деци претшколског узраста. Дете у бајци тражи свој идеал, с којим би се идентификовало. Овде то нису краљеви и виле, већ радни људи, према чијем животу, а нарочито раду, треба будити љубав и поштовање. То је њихов васпитни смисао. Оне свакако у целокупном стваралаштву Волкеровом имају своју посебну важност и њихова појава на нашем језику је стваран допринос нашој дечјој књижевности.

БУЦЈЕ

Фе ИЕ 5 а

давафумнљаворст арте

пути тит