Наша књижевност

508

длачки (нарочито кад расправља питање удела сценаристе, режисера, глумаца, сценографа и др: у реализацији једног филмског дела), чланак В. Распора је, углавном, обухватио све основне проблеме и недостатке наше досадашње филмске критике: и њен погрешан метод препричавања голе фабуле, и нестручност у третирању појединих питања кинематографије, и тенденцију ка фактографији, и помањкање одушевљења у издвајању и помагању талентованих почетника, и склоност ка подвлачењу и анализирању негативних а олаком прелажењу преко позитивних "резултата наше филмске уметности. Говорећи о критици страних филмова, Распор подвлачи следеће: У критичким приказима западних буржжоаских филмских дјела широког маха је узела шематска'и дозлабога упрошћена „критика“ — углавном по принципу: што је са Запада, то је срачунато само на тровање маса и на подвалу. Нема сумње да у таквој оцјени има дио истине, коју непрестано треба откривати, јер негативни утицаји филмова, са Запада могу и код нас да нађу своје тло, обзиром на буржоаске остатке у свијести људи и обзиром на постојање малог и ућутканог, али још увијек живог 0статка развлашћене буржоазије. Али —_ неутрализирање и отклањање тога утјецаја може да се ефикасно изведе само ако се уз анализу идејне трулости разголити распадање, декаданса, и стетских вриједности таквог филмскогдјела“ (подвукао Т. М.). Мало даље, у истом чланку, Распор пише и ово: „... А у критичким написима о савременим совјетским филмовима или се гријеши у томе, што се са недовољно оштрине раскринкава њихова ревизионистичка и контрареволуционарна садржина и анемична, декадентна умјетничка форма — или се пак на те филмове врши напад углавном политичким рјечником, зато ИО амебе одоли сан О Ур ководиоцима ЦК СКП(б) и ЕВРА авина ној што би“ се на основу детаљне анализе показало очигледним

да је раскринкавање њихове идејне и умјетничке суштине доиста по такве филмове поразно“ (подвукао То М). : з Цитирали смо ове реченице из Распоровог чланка, прво, зато што се с њима потпуно слажемо и, друго, зато да на неколико примера, које ћемо ниже навести, покажемо нека от-

ступања од овог једино правилног

метода у критичком расматрању било којег уметничког дела.

Већина критика на стране филмове у овом првом броју листа „Филм“, па и Распорова на совјетски филм

· „Три сусрета“, пати баш од недостат-

ка естетске анализе и, мање више, све се оне задржавају на политичким; социолошким и идеолошким тезама, набаченим онако успут у вези с критикованим делом. Нама, например, није јасно да ли филм „Три сусрета“ није успео зато што су „ликови и ситуације у њему постали празни и исконструисани“ (што треба тек анализом доказати), или зато што је лик партијца у совјетском филму „избледио“, или, можда, зато што су се три некада велика совјетска режисерска имена, Пудовкин, Јуткевић и Птушко, послужила методом такозваног 'уметничко-документарног филма, којим се у последње време тако обилно служе у совјетској кинематографији, кадгод зажеле да изврну истину и „улепшају“ стварност 2

(С друге стране, мислимо да написима, као што је белешка под насловом „Прави разлог“, не постижемо ништа. О чему се ради у овој белешциг Као повод за њу узима се једна вест из московске „Правде“ која говори о отстрањењу на две године од редитељског рада режисера Доњоволшког студија филмских хроника Ј. М. Блиохе зато што се послужио _ инсценацијама и (цитат „Правде“) „уместо истинитог приказивања рада рибара Касписког Мора. напредних метода риболова и прераде риба на филму репродукује стара, заостала техника риболова, заснована на ручном раду...

И какав закључак из овога извлачи писац белешке» „...Блиоха је кажњен —- каже писац белешке јер се на његовом филму види да се у СССР и данас, после тридесет

>

Књижевност

+ |